[ Triler
]
28 Februar, 2009 20:46
Zavjera Porcellino allo spiedo (kraj)
Požurio sam prema Đoletu. Grč u stomaku nije popuštao. Još izdaleka primjetio sam neki neobičan skup.
„Đoletu se nešto desilo.“-bilo je prvo što sam pomislio.
Kako sam se približavao koraci su postajali olovno teški. Nepoznati ljudi su se muvali po dvorištu.
Nisam mogao primjetiti Đoleta. A zatim.
„Krv.Mnogo krvi.“-koljena su mi klecala.
Onda sam primjetio Đoleta obezglavljenog. Golog. Bio je potpuno bijel.
Neki ljudi su ga prevrtali, zagledali. Sjeckali.
„Prokleti bili. Ubojice.“-psovao sam sebi u bradu.
„Ovo je možda opomena“-odmah sam se sjetio nepojmljivo prijatnog Crnog. Crnog koji je bio mnogo više od onoga kakvim se želio predstaviti.
Nisam imao hrabrosti stati. Pogledati.
„On sigurno ima svoje ljude ovdje.“-odmah mi je prvo palo na pamet.
Ubrzao sam korak i produžio niz ulicu u predgrađu.
Na jednom izlogu prodavnice zastao sam pažljivo osmatrajući da li me neko prati.
„Bolja opomena od ovoga mi nije trebala.“-shvatio sam poruku.
Đoletovu ulicu obišao sam u širokom luku s pomiješanim osjećajima.
Od želje za osvetom do želje da odem i nestanem na neko vrijeme iz grada koji je sve više poprimao obilježja surovog velegrada.
Počela je da pada kiša tako da sam pokisao do gole kože dok sam stigao do svoga automobila. Automobilom sam došao do svoga stana. Odmah sam skinuo mokro odijelo sa sebe i bacio se u potragu za suhom odjećom. Mjere predostrožnosti sam zanemario.
Čim sam ušao u kupatilo sjetio sam se pokvarenog bojlera koji mi je odmah pokvario ionako loše raspoloženje. Kolebao sam se da li uopšte da se tuširam.
Međutim neko se drugi nije nimalo kolebao. Osjetih jak stisak ruku oko vrata. Iznenađen i zbunjen pokušao sam da se istrgnem iz njihova čelična stiska.
Bilo je u njemu nešto neobično. Lakirani nokti zaplesali su pred mojim očima. Stisak je popustio. Klonuo sam na pod.
„Bebo ubice. Ovo je danas već drugi put da me dovodiš pred infarkt.“-teško dišući nisam imao snage da se osvrnem i dignem pogled.
Njeni gipki koraci prođoše pored mene. Dvije vitke i lijepo oblikovane stajale su preda mnom. Pogledom sam pratio njihovu vitku liniju. Na mjestu gdje sam očekivao početak suknje ili haljine nisam ništa primjetio. Linija glatkih i čvrstih nogu prijetila je da se spoji u jednu tačku.
Pretrnuo sam. Zažmurio sam i ustao. Beba je stajala preda mnom. Potpuno gola.
„Konačno sami.“-maznim glasom Beba se priljubila uz moje tijelo.
Nisam se pomijerao. Šok za šokom. Stajao sam ošamućen, opuštenih ruku. Mazno se obavijala oko moga nagog tijela.
„Čekala sam dugo. Od jutros te želim. Želim.“-zagrlila me je.
Osjećao sam njene vrele usne na vratu, ramenima. Ljubila je moje lice. Nisam se ni dalje pomjerao. Bojao sam se da će bajka stati. Da je to od premora. Trajalo je nekih par minuta.
Poljubila me je u usne.
„Imaš li kakvu želju. Tu sam. Za tebe.“-zastala je gledajući me u lice.
Osjećao sam njezin pogled. Otvorio sam oči.
„Želio bih da ovo nikad ne prestane. Nikad.“-zazvučao sam kao Slavko Štimac.
„Ovo bi lako moglo da potraje.“-nije prestajala da pleše gipkim tijelom.
„Bilo bi lijepo. Ali ti imaš muža Bebo.“-znao sam najveću prepreku.
„Jedan mali sporazum između nas dvoje mogao bi mnoge stvari da okrene u našem pravcu.“-istog momenta zazvučala je jako poslovno.
„Ne razumijem te Bebo.“-postajao sam svjestan da je Beba s nekim posebnim razlogom bila tu.
„Čini se da je danas mnogo sporazuma u igri.“-želio sam da čujem njenu ponudu.
Početak ponude obećavao je mnogo.
„Želim da pomognem svome mužu, tebi i sebi. Svako za sebe da uzme ono što poželi.“-bila je nejasna.
„Ne znam u čemu je problem.“-tražio sam razloge njene ponude.
„Ne znam šta ti je Crni ponudio.“-pitala me je.
„Da bih znao izabrati neophodna bi bila tvoja ponuda.“-nisam znao koliko je znala o mome razgovoru sa Crnim.
„Crni ima sasvim jasne namjere. Imao si čast da upoznaš Mariju. Jako lijepa žena. Dopadaš joj se. Znaš mi žene to jako brzo osjetimo.“-svojim tijelom dodirivala je moje tijelo.
„Nakon smrti Jordanove, koju da kažem i sam je spremao, ali si mu ti došao kao poručen. Treba mu samo još dokaz. On je na VHS kaseti koju je neko sklonio. Moj muž zna za Jordanov video nadzor za koji je saznao od jednog dobavljača sigurnosne opreme. Pored toga Marija je izvrsna prilika. Lijepa, zgodna i uz to jedini nasljednik velike Pekare.
Crni je u velikoj neprilici. Čovjek iz sjene, želio bi da izađe iz nje. Da nastavi posao. Ustvari on i ne može da izađe iz njega. Moramo skloniti Crnog iz igre, a da to bude neizrežirano. Da bude žrtva vlastite igre.“-Beba je pokazivala vrhunsko poznavanje situacije.
„Marija je pametna. Njegovu igru je još prije prozrela. Međutim njen muž i ona bili su u mat poziciji. Ona ne želi takvu sitaciju.“-Beba je pojašnjavala sve aspekte priče.
„Zna li tvoj muž da si večeras ovdje.“-pitao sam je.
„Svejedno ako i sazna. Bolesno je ljubomoran, ali ako eliminišemo Crnog iz igre, lako bi se moglo desiti da zaboravi sve ovo.“-vrhunski odmjerena Beba je do detalja isplanirala akciju.
„Šta bi bila moja dužnost.“-upitah je.
„Da pokušaš nabaviti VHS kasete, i iz pekare skloniti robu na sigurno prije 19:00 časova. Sve ostalo je moja briga.“-bila je jasna.
„Šta ja dobijam, zašto rizikujem.“-ponuda je morala imati drugu stranu od obaveze.
„Mariju.“-kratko odgovori Beba.
„A ti Bebo. Šta s tobom“-posmatrao sam dok se oblačila.
„Ma nisam ja za tebe. Ja sam transvestit. Prilično dobro pogođena hormonska terapija i uspjela operacija su ovo što vidiš.“-nasmijala se i zavjerenički pogledala u mene.
„Otud onaj jak stisak oko vrata.“-bilo mi je jasnija snaga njenih ruku kojoj sam se jedva izvukao.
„Neke stvari jednostavno ne možeš zaboraviti.“-Beba je stajala obučena i dalje zgodna.
„Zbogom. Nemaš puno vremena. Vidimo se sutra na sahrani.“-mahnula je na odlasku.
Sjeo sam na ivicu tuš kade.
Pustio sam mlaz hladne vode. Nisam osjećao hladnoću. Ovo danas je bilo i previše za jedan život, a kamoli za jedan dan koji nikako da završi. Kad sam osjetio da mi hladnoća grči mišiće isključio sam tuš.
Kao ošamućen poplavom informacija teturao sam po stanu. Jedva sam pronašao nekakvu odjeću.
Odlučio sam ponovo otići u pekaru, nakon toga naći se s Marijom. U 20:00 trebao sam biti u restoranu. Hitro sam potrgao omotnicu sa pozivnicom. Restoran „Alla contadina“.
Požurio sam.Imao sam nekih sat i pol. Automobil sam ostavio na starom mjestu. Opet sam kenuo istim putem kao dan prije. Imao sam sreću. U par koraka stigao sam do istog prozora od juče. Jače sam se naslonio na njega i bravica je škljocnula. Sreća što je bila već pohabana. U tren oka ušao sam u prostoriju. Vrata preda mnom predstavljala su novu prepreku. Prišao sam vratima i naslonio uho na njih. Nije bilo nikoga u hodniku. Ruku sam naslonio na kvaku.bila je otključana. Oprezno sam otvorio vrata i provirio u hodnik. Nije bilo nikoga.
U par koraka stigao sam do vrata gdje su prošli put odložili robu. Zastao sam pred njima da oslušnem. Ništa se nije čulo. Rukom sam uhvatio kvaku i lagano otvorio vrata. Nisu bila zaključana. U prostoriju sa velikim rashladnim vitrinama ušao sam oprezno. Zastao sam koji trenutak da oslušnem.
Ništa se nije čulo. Prišao sam prvoj rashladnoj vitrini. Otvarao sam vrata jedna po jedna. Nisam ništa našao. Kad sam se osvrnuo na podu su stajala dva velika metalna kovčega, kutije kakve su onu večer donijeli u ovu prostoriju robu.
Tražio sa, robu za koju nisam ni znao kako izgleda i tu istu robu trebao sam da sklonim na sigurno.
Nisam bio načisto da li je trebalo da prihvatim Bebinu ponudu. Bebinu ili kako se već stvarno zove.
Prišao sam velikim kutijama i otvorio ih. Bile su prazne. Nisam znao šta da radim. Do 19:00 časova ostalo je nekih pola sata.
„Slobodan bi svakog časa trebao stići.“-požurivao sam sebe da nađem rješenje.
Napokon sam odlučio da oprezno pronjuškam po objektu koji je nekako zujao prazan.
Nastavio sam uskim hodnikom dok nisam došao do velike garaže koja je vjerovatno služila za utovar peciva. Vjerovatno i robe.
Pažljivo sam osluškivao svaki šum. Objekat i raspored prostorija nisam poznavao, ali sam imao osjećaj ako ovako nastavim vrlo dobro ću je upoznati. Iz garaže hodnici su vodili na još dvije strane. Pažljivo sam krenuo na jednu od strana i vrlo brzo ustanovio da vodi u administrativni dio pekare.
Vratio sam se i krenuo putem drugog hodnika. Hodnik je vodio u proizvodni pogon pekare. Prilazio sam vratima i osluškivao. Jasno sam čuo glasove.
„Evo sad je sve spremno. Ajde Mile po kutije. Povedi Čedu.“-čim sam to čuo potražio sam zaklon.
Hodnik je nakon par metara skretao nekud pa sam se hitro prebacio na novi položaj odakle me neće primjetiti.
Vrata se otvoriše i dva radnika u bijelim uniformama izađoše iz dijela gdje su bile peći. Talas vrućine i mirisa ispunio je hodnik.
„Miris.“-ovaj miris dobro znam.
Sjetih se mirisa zatečenim na pismu, kao i miris na mantilu.
„Sve je na neki način kretalo odavde.“-pomislih.
Nakon par trenutaka dvojica radnika su se vraćala sa velikim aluminijskim kutijama kakave sam viđao dok sam bio na odsluženju vojnog roka.
„Evo kutija, a stiže i Slobo.“-reče jedan od njih.
Nakon par trenutaka čvrsti koraci ispuniše hodnik.
„Slobodan Janjetović“-rezimirao sam i slagao kockice mozaika.
Mozak je počeo panično da radi. Pogledao sam na sat. Ostalo je nekih 10 minuta do 19:00 časova. Slobodan je bio tačan.
„Neću uspjeti. Propašće sav plan.“-obeshrabrivalo me je što nisam znao način kako da riješim problem.
Čim je Slobo ušao u prostoriju pritrčao sam vratima. Ostala su otvorena. Jasno sam čuo Slobodanov glas.
„Dobro je momci. Dobar posao. Dovezao sam novu robu. Hajde da nju prvo istovarimo.“-kao po komandi čuo sam ih kako ustaju sa stolica i kreću. Ponovo sam pobjegao u hodnik.
Četvorica momaka i Slobodan krenuli su prema garaži. Oprezno sam krenuo za njima.
Iz dostavnog automobila iznosli su nove velike kutije sa robom. Iste kutije su s teškom mukom nosili prema prostoriji sa rashladnim vitrinama. Tamo nisam imao šta da radim te sam se povukao nazad u hodnik gdje sam se maloprije skrivao.
Nedugo nakon toga radnici su se vraćali. Za njima sam čuo korake. Bila su dvojica.
Radnici su odmah ušli u prostoriju, a koraci su utihnuli. Provirio sam iza ćoška.
„Slobodan i Crni.“-tiho sam ponovio tražeći mjesto za nove kockice mozaika.
Crni je odnekud došao. Radnici su iznosili velike kutije sa spremnom robom za Slobodana. Njih vojica ostali su sami u hodnku.
„Znaš li da je stara budala imao video nadzor. Snimao je sve šta dešava. Stvarao je sebi alibi.“-čuo sam kako Crni priča Slobodanu.
Slobodan je samo ćutao.
„Danas sam bio u njegovoj kancelariji. Dok sam gledao kroz prozor vrhom cipele aktivirao sam sasvim slučajno neki prekidač koji se izgleda nalazi ispod radijatora.“-Crni vidno uzbuđen mlatarao je rukama.
„I što je najgore nedostaje određen broj kaseta. Na ostalim bilo je dovoljno dokaza da zaglavimo u zatvoru. Pitam se šta su kamere zabilježile na ti kasetama koje nedostaju. Siguran sam da ih neko nije tek tako sklonio. Hajde samo na trenutak da pogledaš.“-Crni povede Slobodana sa sobom.
Izgubiše se u pravcu lifta koji je vodio u kancelariju preminulog Jordana Pečenkovića.
„Znaš li ko je poslije Jordanove smrti izašao gotovo u zoru iz pekare.“-pitao je Crni.
Slobodan slegnu ramenima.
„Marija. Potvrdio mi je jedan od portira. Siguran sam da nam nešto sprema.“-glasovi su bili sve tiši.
Stali su pred liftom.
„A šta je sa njuškalom.“-prvi put Slobodan nešto upita.
Nakon toga uđoše u lift. Više se nisu čuli.
Radnici koji su utovarali robu u dostavno vozilo vratili su se svome poslu. Bilo je vrijeme da se gubim.
U tren posla našao sam se u garaži. Već sam bio odlučio daizađem i pratim Slobodana i da uz put nešto smislim, ali jedna situacija naglo mi je popravila raspoloženje. U garažu je poslije Slobodana ušao Crni. Njegov auto izgleda da je blokirao senzor za zatvaranje vrata. Vrata garaže bila su otvorena. Napolju je već pao mrak.
Tek je nešto malo prešlo preko 19:00 sati. Brzo sam zavirio u dostavno vozilo.
„Ključevi.“-gotovo podviknuh od radosti.
Ušao sam u dostavno vozilo. Upalio sam automobil i krenuo iz garaže.
„Uz malo sreće proći ću kroz kapiju.“-ohrabrivao sam se.
Ipak nervoza me tresla kako sam se približavao kapiji. Portir je primjetio vozilo i izlazio je iz portirnice.
Da ga malo zbunim par puta blicnuh sa dugim svjelima te sam ga zaslijepio. Ispružio sam ruke prema prednjoj šajbi pokazujući rukom na sat. Želio sam gestikulacijom da mu odvratim pažnju od moga lica i da ga ubrzam da otvori kapiju.
Kao da se kolebao. Ponovo odjuri u portirnicu i kapija se poče otvarati.
Potjerao sam auto i izašao na ulicu. Teret zbačen sa leđa proprcionalno je povećavao dobro raspoloženje.
Brzo sam trebao naći način da sklonim automobil. Ubrzo će ko zna koliko pari očiju krenuti u potragu za njim.
„Jocina pivnica.“-pade mi na pamet.
Joca je imao veliki prostor iza pivnice koji mu je služio i kao garaža po potrebi. Odavno nije imao auto. Tamo ću ga ostaviti.
Čim sam ušao u pivnicu krenuo sam ka Joci.
„Daj mi ključ od ostave da samo sklonim auto sa ulice. Na par sati.“-uzbuđenim glasom tražio sam ključ od Joce.
Nije pravio mnogo probema. Joca je bio moj drugar još iz rata. Dok sam parkirao automobil primjetio sam jednu džepnu knjigu. Ne znam zašto ali mije odmah privukla pažnju jer iz nje je virilo nekoliko papira i papirića. Uzeo sam ih i krenuo u ured.
Utrčao sam u ured i telefonom pozvao Mariju.
„Pa gdje si ti dosad.“-Marija gotovo dreknu na mene.
„Izvini, nisam stigao.“-pravdao sam se.
„Čekala sam čitav dan da nazoveš. Nisam imala više snge da sjedim, te sam ponovo otišla do pekare.Bila sam u uredu. Uzela sam još par video kaseta. Nasumice. Nisam uspjela mnogo da ih pregledam, ali i ono što sam vidjela dovoljno je.“-pričala je trista na sat.
Lupkao sam knjižicom po stolu. „Italijanski u sto lekcija.“ Pisalo je na njoj.
„Znaš li šta se večeras sprema. Nekakav veliki dvoboj. Iza svega stoji Crni. Dolaze neke velike zvjerke. Tako se bojim.“-sad već vidno uplašena zastade.
„U pitanju su nekakvi sukobi ili šta na liniji porcellino allo spiedo i abbacchio arrosto. Molim te ne miješaj se u to.“-jecala je p preklinjala me je da ne idem tamo.
„Ne znam šta će biti sa mnom. Pozvaću advokata kad pregledam snimke. Voljela bih da ih zajedno pogledamo. Crni je sredio Jordana. Kastrirao ga je. Zato se onoliko udebljao. Zato nije bilo seksa već tri godine“-Marija je otvorila ranu koja ju je očito pekla.
„On je bio pod njegovom kontrolom. Miloše jel me slušaš.“-upitala je.
„Slušam Marija.“-odgovorih.
„Dođi sutra na sahranu. Budi u blizini molim te.“-preklinjala je.
„Hoću Marija. Nazvaću te.“-spustio sam slušalicu telefona.
Već je bilo 20:00 časova. Nije bilo šanse da stignem do restorana na vrijeme. Bio sam smrdljiv i neobrijan. Neobučen i iscrpljen.
Odlučio sam ipak da odem u restoran „Alla contadina“ čisto da iz daleka malo pogledam. Bez žurbe. Odjurio sam do stana. Presvukao se. Pod ruku mi ponovo dođe knjižica Italijanskog jezika.
„Ja sam svoje uradio. Nadam se da je Beba bila u pravu i da će ovo biti dovoljno da se Crni izbaci iz igre.“-zadovoljno sam remizirao protkle događaje.
Otvorio sam knjižicu. Na masnim papirima bili su ispisani neki brojčani podaci. Uglavnom neki ručno ispisivani računi.
Pogled mi pade na Italijanski riječnik.
„Arrosto, Arrosto di maiale, Porcellino allo spiedo, Arrosto di vitello, Abbacchio arrosto,...“-nevješto sam na Italijanskom jeziku iščitavao riječi koje su me posljednjih dana prosto opsijedale sa svih strana.
„Znači Crni je bio u pravu. Jordan je bio u pravu.“-u trenu sam povezao činjenice.
„Đole je bio žrtva sukoba. Našao se na putu surovih Evropskih propisa i zakona s jedne strane, pohlepe za novcem i brzom zaradom sa druge strane, a najviše iz nekog barbarskog poriva u svima nama, kojeg se tako lako ne odričemo.“-sve se uklapalo.
Nisam išao da gledam robu u automobilu. Svejedno znao sam šta je posrijedi.
Sišao sam u pivnicu i bacio Joci ključeve od automobila.
„Imam nešto za tebe u ostavi. Ti ćeš to znati iskoristiti na najbolji način. Auto poslije skloni dvije tri ulice dalje. Ključeve možeš baciti.
Laganim korakom sam se uputio ka svom starom stojadinu. Nisam više želio da mislim o glupostima. Mislio sam na nekoga. Bio sam zaljubljen.
Jedva sam čekao sahranu da je vidim. Možda je to bilo morbidno od mene, ali to je bilo jače od mene.
Stigao sam do stojadina. I stojadin nekako s radošću pokrenu motor.
„Imaš dušu majstore.“-pohvalih svoj stari otrcani automobil koji kao da je jedva dočekao da krenemo.
„Koliko čovjek dugo bježi od opanka a da nije svjestan koliko je u njemu stalno prisutan. Ne znam kad su Italijani prestali nositi opanke, ali očito da su preskočili jednu stepenicu u razvoju. Ma briga me za njih. Opanak je još uvijek dio tradicije. Može Evropa da bježi od opanka koliko želi, ali ne može da pobjegne od dupeta, koje ovaj put preuzima inicijativu. Ko zna kako će završiti duel u restoranu. Šta će biti sa Crnim. Pokazao je Evropljanima. Neka sada nađe načina da riješi i problem njihovog primitivizma. Moj ne mora.“-pričao sam sam sa sobom.
Za nekih dvadesetak minuta iz restorana se čula galama, razbijanje čaša. Iz restorana izlazili su i neki krvavih noseva. Malo kasnije začula se i pjesma. Proradila je izgleda i šljivovica.
To nije bio dobar znak. Evropa. Šta Evropa svijet cijeli ima da poludi od šljive. Eto prilike da izbije treći svjetski rat. Šljiva donosi prkos i inat, a to nekad i nije najbolji drug.
Okrenuo sam auto prema gradu. Iznajmio sam sobu u malom prljavom hotelu.
Istuširao se toplom vodom i otišao da spavam. Spavao sam kao mala beba.
Bilo je oko podneva kad sam ustao. Ponovo sam se istuširao. U restoranu sam uzeo neki lagani ručak. Izašao sam napolje. Nisam ni primjetio da sam ostavio pušenje. Uopšte mi se nije tražila cigareta.
Sahrana je bila u 14:00 časova. Bilo je vrijeme da krenem.
Pred kućom pokojnika nije bilo mnogo svijeta. Marija me je odmah ugledala.
Bila je lijepa u crnoj haljini pripijenoj uz tijelo. Ispod tamnih naočara osjećao sam da pogledom mene traži.
Prišao sam joj i izjavio saučešće. Uzela me je pod ruku. Zajedo smo ušli u veliki crni BMW. Na mjestu vozača sjedio je Slobodan. Kraj njega sjedila je Beba. Sva ozbiljna i
dotjerana.
„Ovo je Slobodan, od sada naš glavni spoljnji saradnik.“-predstavila je Slobodana.
„Ovo je Beba, moj brat.“-blagi osmjeh pročitah na njenim usnama.
Beba je svoj posao odradila profesionalno.
Na sahrani nije bilo mnogo svijeta. Dok je pop obavljao službu kraj rake stajao sam pored Marije koja me je čvrsto stiskala za mišicu. Na momente uplaših se da i ona nije Bebi brat.
Osjetio sam kako treperi uz mene. Nisam ni ja bio ravnodušan. Morbidno.
Kad su lijes spustili u raku Marija uze buket cvijeća i baci ga. Baci ga preko ramena kao na vjenčanju.
Buket je upao nekoj starijoj ženi ravno u ruke. Jadnica se istog momenta se onesvijestila. Ne znam kako je protumačila taj znak. Za vjenčanja sigurno nije bila.
Nisam bio ponosan na sebe u čitavoj toj stvari, ali ponekad svi činimo razne gluposti. Valjda je bio došao red na mene.
U stvari ne znam da li ikako spomenuh, mada smatram da nije potrebno da je Đole bio obična svinja kao i sva njegova rodbina. Nažalost.
KRAJ
p.s. izvinte mnogo na izgubljenom vremenu Vaš mandrak72 koji je ovih dana dobro pretjerao.
„Đoletu se nešto desilo.“-bilo je prvo što sam pomislio.
Kako sam se približavao koraci su postajali olovno teški. Nepoznati ljudi su se muvali po dvorištu.
Nisam mogao primjetiti Đoleta. A zatim.
„Krv.Mnogo krvi.“-koljena su mi klecala.
Onda sam primjetio Đoleta obezglavljenog. Golog. Bio je potpuno bijel.
Neki ljudi su ga prevrtali, zagledali. Sjeckali.
„Prokleti bili. Ubojice.“-psovao sam sebi u bradu.
„Ovo je možda opomena“-odmah sam se sjetio nepojmljivo prijatnog Crnog. Crnog koji je bio mnogo više od onoga kakvim se želio predstaviti.
Nisam imao hrabrosti stati. Pogledati.
„On sigurno ima svoje ljude ovdje.“-odmah mi je prvo palo na pamet.
Ubrzao sam korak i produžio niz ulicu u predgrađu.
Na jednom izlogu prodavnice zastao sam pažljivo osmatrajući da li me neko prati.
„Bolja opomena od ovoga mi nije trebala.“-shvatio sam poruku.
Đoletovu ulicu obišao sam u širokom luku s pomiješanim osjećajima.
Od želje za osvetom do želje da odem i nestanem na neko vrijeme iz grada koji je sve više poprimao obilježja surovog velegrada.
Počela je da pada kiša tako da sam pokisao do gole kože dok sam stigao do svoga automobila. Automobilom sam došao do svoga stana. Odmah sam skinuo mokro odijelo sa sebe i bacio se u potragu za suhom odjećom. Mjere predostrožnosti sam zanemario.
Čim sam ušao u kupatilo sjetio sam se pokvarenog bojlera koji mi je odmah pokvario ionako loše raspoloženje. Kolebao sam se da li uopšte da se tuširam.
Međutim neko se drugi nije nimalo kolebao. Osjetih jak stisak ruku oko vrata. Iznenađen i zbunjen pokušao sam da se istrgnem iz njihova čelična stiska.
Bilo je u njemu nešto neobično. Lakirani nokti zaplesali su pred mojim očima. Stisak je popustio. Klonuo sam na pod.
„Bebo ubice. Ovo je danas već drugi put da me dovodiš pred infarkt.“-teško dišući nisam imao snage da se osvrnem i dignem pogled.
Njeni gipki koraci prođoše pored mene. Dvije vitke i lijepo oblikovane stajale su preda mnom. Pogledom sam pratio njihovu vitku liniju. Na mjestu gdje sam očekivao početak suknje ili haljine nisam ništa primjetio. Linija glatkih i čvrstih nogu prijetila je da se spoji u jednu tačku.
Pretrnuo sam. Zažmurio sam i ustao. Beba je stajala preda mnom. Potpuno gola.
„Konačno sami.“-maznim glasom Beba se priljubila uz moje tijelo.
Nisam se pomijerao. Šok za šokom. Stajao sam ošamućen, opuštenih ruku. Mazno se obavijala oko moga nagog tijela.
„Čekala sam dugo. Od jutros te želim. Želim.“-zagrlila me je.
Osjećao sam njene vrele usne na vratu, ramenima. Ljubila je moje lice. Nisam se ni dalje pomjerao. Bojao sam se da će bajka stati. Da je to od premora. Trajalo je nekih par minuta.
Poljubila me je u usne.
„Imaš li kakvu želju. Tu sam. Za tebe.“-zastala je gledajući me u lice.
Osjećao sam njezin pogled. Otvorio sam oči.
„Želio bih da ovo nikad ne prestane. Nikad.“-zazvučao sam kao Slavko Štimac.
„Ovo bi lako moglo da potraje.“-nije prestajala da pleše gipkim tijelom.
„Bilo bi lijepo. Ali ti imaš muža Bebo.“-znao sam najveću prepreku.
„Jedan mali sporazum između nas dvoje mogao bi mnoge stvari da okrene u našem pravcu.“-istog momenta zazvučala je jako poslovno.
„Ne razumijem te Bebo.“-postajao sam svjestan da je Beba s nekim posebnim razlogom bila tu.
„Čini se da je danas mnogo sporazuma u igri.“-želio sam da čujem njenu ponudu.
Početak ponude obećavao je mnogo.
„Želim da pomognem svome mužu, tebi i sebi. Svako za sebe da uzme ono što poželi.“-bila je nejasna.
„Ne znam u čemu je problem.“-tražio sam razloge njene ponude.
„Ne znam šta ti je Crni ponudio.“-pitala me je.
„Da bih znao izabrati neophodna bi bila tvoja ponuda.“-nisam znao koliko je znala o mome razgovoru sa Crnim.
„Crni ima sasvim jasne namjere. Imao si čast da upoznaš Mariju. Jako lijepa žena. Dopadaš joj se. Znaš mi žene to jako brzo osjetimo.“-svojim tijelom dodirivala je moje tijelo.
„Nakon smrti Jordanove, koju da kažem i sam je spremao, ali si mu ti došao kao poručen. Treba mu samo još dokaz. On je na VHS kaseti koju je neko sklonio. Moj muž zna za Jordanov video nadzor za koji je saznao od jednog dobavljača sigurnosne opreme. Pored toga Marija je izvrsna prilika. Lijepa, zgodna i uz to jedini nasljednik velike Pekare.
Crni je u velikoj neprilici. Čovjek iz sjene, želio bi da izađe iz nje. Da nastavi posao. Ustvari on i ne može da izađe iz njega. Moramo skloniti Crnog iz igre, a da to bude neizrežirano. Da bude žrtva vlastite igre.“-Beba je pokazivala vrhunsko poznavanje situacije.
„Marija je pametna. Njegovu igru je još prije prozrela. Međutim njen muž i ona bili su u mat poziciji. Ona ne želi takvu sitaciju.“-Beba je pojašnjavala sve aspekte priče.
„Zna li tvoj muž da si večeras ovdje.“-pitao sam je.
„Svejedno ako i sazna. Bolesno je ljubomoran, ali ako eliminišemo Crnog iz igre, lako bi se moglo desiti da zaboravi sve ovo.“-vrhunski odmjerena Beba je do detalja isplanirala akciju.
„Šta bi bila moja dužnost.“-upitah je.
„Da pokušaš nabaviti VHS kasete, i iz pekare skloniti robu na sigurno prije 19:00 časova. Sve ostalo je moja briga.“-bila je jasna.
„Šta ja dobijam, zašto rizikujem.“-ponuda je morala imati drugu stranu od obaveze.
„Mariju.“-kratko odgovori Beba.
„A ti Bebo. Šta s tobom“-posmatrao sam dok se oblačila.
„Ma nisam ja za tebe. Ja sam transvestit. Prilično dobro pogođena hormonska terapija i uspjela operacija su ovo što vidiš.“-nasmijala se i zavjerenički pogledala u mene.
„Otud onaj jak stisak oko vrata.“-bilo mi je jasnija snaga njenih ruku kojoj sam se jedva izvukao.
„Neke stvari jednostavno ne možeš zaboraviti.“-Beba je stajala obučena i dalje zgodna.
„Zbogom. Nemaš puno vremena. Vidimo se sutra na sahrani.“-mahnula je na odlasku.
Sjeo sam na ivicu tuš kade.
Pustio sam mlaz hladne vode. Nisam osjećao hladnoću. Ovo danas je bilo i previše za jedan život, a kamoli za jedan dan koji nikako da završi. Kad sam osjetio da mi hladnoća grči mišiće isključio sam tuš.
Kao ošamućen poplavom informacija teturao sam po stanu. Jedva sam pronašao nekakvu odjeću.
Odlučio sam ponovo otići u pekaru, nakon toga naći se s Marijom. U 20:00 trebao sam biti u restoranu. Hitro sam potrgao omotnicu sa pozivnicom. Restoran „Alla contadina“.
Požurio sam.Imao sam nekih sat i pol. Automobil sam ostavio na starom mjestu. Opet sam kenuo istim putem kao dan prije. Imao sam sreću. U par koraka stigao sam do istog prozora od juče. Jače sam se naslonio na njega i bravica je škljocnula. Sreća što je bila već pohabana. U tren oka ušao sam u prostoriju. Vrata preda mnom predstavljala su novu prepreku. Prišao sam vratima i naslonio uho na njih. Nije bilo nikoga u hodniku. Ruku sam naslonio na kvaku.bila je otključana. Oprezno sam otvorio vrata i provirio u hodnik. Nije bilo nikoga.
U par koraka stigao sam do vrata gdje su prošli put odložili robu. Zastao sam pred njima da oslušnem. Ništa se nije čulo. Rukom sam uhvatio kvaku i lagano otvorio vrata. Nisu bila zaključana. U prostoriju sa velikim rashladnim vitrinama ušao sam oprezno. Zastao sam koji trenutak da oslušnem.
Ništa se nije čulo. Prišao sam prvoj rashladnoj vitrini. Otvarao sam vrata jedna po jedna. Nisam ništa našao. Kad sam se osvrnuo na podu su stajala dva velika metalna kovčega, kutije kakve su onu večer donijeli u ovu prostoriju robu.
Tražio sa, robu za koju nisam ni znao kako izgleda i tu istu robu trebao sam da sklonim na sigurno.
Nisam bio načisto da li je trebalo da prihvatim Bebinu ponudu. Bebinu ili kako se već stvarno zove.
Prišao sam velikim kutijama i otvorio ih. Bile su prazne. Nisam znao šta da radim. Do 19:00 časova ostalo je nekih pola sata.
„Slobodan bi svakog časa trebao stići.“-požurivao sam sebe da nađem rješenje.
Napokon sam odlučio da oprezno pronjuškam po objektu koji je nekako zujao prazan.
Nastavio sam uskim hodnikom dok nisam došao do velike garaže koja je vjerovatno služila za utovar peciva. Vjerovatno i robe.
Pažljivo sam osluškivao svaki šum. Objekat i raspored prostorija nisam poznavao, ali sam imao osjećaj ako ovako nastavim vrlo dobro ću je upoznati. Iz garaže hodnici su vodili na još dvije strane. Pažljivo sam krenuo na jednu od strana i vrlo brzo ustanovio da vodi u administrativni dio pekare.
Vratio sam se i krenuo putem drugog hodnika. Hodnik je vodio u proizvodni pogon pekare. Prilazio sam vratima i osluškivao. Jasno sam čuo glasove.
„Evo sad je sve spremno. Ajde Mile po kutije. Povedi Čedu.“-čim sam to čuo potražio sam zaklon.
Hodnik je nakon par metara skretao nekud pa sam se hitro prebacio na novi položaj odakle me neće primjetiti.
Vrata se otvoriše i dva radnika u bijelim uniformama izađoše iz dijela gdje su bile peći. Talas vrućine i mirisa ispunio je hodnik.
„Miris.“-ovaj miris dobro znam.
Sjetih se mirisa zatečenim na pismu, kao i miris na mantilu.
„Sve je na neki način kretalo odavde.“-pomislih.
Nakon par trenutaka dvojica radnika su se vraćala sa velikim aluminijskim kutijama kakave sam viđao dok sam bio na odsluženju vojnog roka.
„Evo kutija, a stiže i Slobo.“-reče jedan od njih.
Nakon par trenutaka čvrsti koraci ispuniše hodnik.
„Slobodan Janjetović“-rezimirao sam i slagao kockice mozaika.
Mozak je počeo panično da radi. Pogledao sam na sat. Ostalo je nekih 10 minuta do 19:00 časova. Slobodan je bio tačan.
„Neću uspjeti. Propašće sav plan.“-obeshrabrivalo me je što nisam znao način kako da riješim problem.
Čim je Slobo ušao u prostoriju pritrčao sam vratima. Ostala su otvorena. Jasno sam čuo Slobodanov glas.
„Dobro je momci. Dobar posao. Dovezao sam novu robu. Hajde da nju prvo istovarimo.“-kao po komandi čuo sam ih kako ustaju sa stolica i kreću. Ponovo sam pobjegao u hodnik.
Četvorica momaka i Slobodan krenuli su prema garaži. Oprezno sam krenuo za njima.
Iz dostavnog automobila iznosli su nove velike kutije sa robom. Iste kutije su s teškom mukom nosili prema prostoriji sa rashladnim vitrinama. Tamo nisam imao šta da radim te sam se povukao nazad u hodnik gdje sam se maloprije skrivao.
Nedugo nakon toga radnici su se vraćali. Za njima sam čuo korake. Bila su dvojica.
Radnici su odmah ušli u prostoriju, a koraci su utihnuli. Provirio sam iza ćoška.
„Slobodan i Crni.“-tiho sam ponovio tražeći mjesto za nove kockice mozaika.
Crni je odnekud došao. Radnici su iznosili velike kutije sa spremnom robom za Slobodana. Njih vojica ostali su sami u hodnku.
„Znaš li da je stara budala imao video nadzor. Snimao je sve šta dešava. Stvarao je sebi alibi.“-čuo sam kako Crni priča Slobodanu.
Slobodan je samo ćutao.
„Danas sam bio u njegovoj kancelariji. Dok sam gledao kroz prozor vrhom cipele aktivirao sam sasvim slučajno neki prekidač koji se izgleda nalazi ispod radijatora.“-Crni vidno uzbuđen mlatarao je rukama.
„I što je najgore nedostaje određen broj kaseta. Na ostalim bilo je dovoljno dokaza da zaglavimo u zatvoru. Pitam se šta su kamere zabilježile na ti kasetama koje nedostaju. Siguran sam da ih neko nije tek tako sklonio. Hajde samo na trenutak da pogledaš.“-Crni povede Slobodana sa sobom.
Izgubiše se u pravcu lifta koji je vodio u kancelariju preminulog Jordana Pečenkovića.
„Znaš li ko je poslije Jordanove smrti izašao gotovo u zoru iz pekare.“-pitao je Crni.
Slobodan slegnu ramenima.
„Marija. Potvrdio mi je jedan od portira. Siguran sam da nam nešto sprema.“-glasovi su bili sve tiši.
Stali su pred liftom.
„A šta je sa njuškalom.“-prvi put Slobodan nešto upita.
Nakon toga uđoše u lift. Više se nisu čuli.
Radnici koji su utovarali robu u dostavno vozilo vratili su se svome poslu. Bilo je vrijeme da se gubim.
U tren posla našao sam se u garaži. Već sam bio odlučio daizađem i pratim Slobodana i da uz put nešto smislim, ali jedna situacija naglo mi je popravila raspoloženje. U garažu je poslije Slobodana ušao Crni. Njegov auto izgleda da je blokirao senzor za zatvaranje vrata. Vrata garaže bila su otvorena. Napolju je već pao mrak.
Tek je nešto malo prešlo preko 19:00 sati. Brzo sam zavirio u dostavno vozilo.
„Ključevi.“-gotovo podviknuh od radosti.
Ušao sam u dostavno vozilo. Upalio sam automobil i krenuo iz garaže.
„Uz malo sreće proći ću kroz kapiju.“-ohrabrivao sam se.
Ipak nervoza me tresla kako sam se približavao kapiji. Portir je primjetio vozilo i izlazio je iz portirnice.
Da ga malo zbunim par puta blicnuh sa dugim svjelima te sam ga zaslijepio. Ispružio sam ruke prema prednjoj šajbi pokazujući rukom na sat. Želio sam gestikulacijom da mu odvratim pažnju od moga lica i da ga ubrzam da otvori kapiju.
Kao da se kolebao. Ponovo odjuri u portirnicu i kapija se poče otvarati.
Potjerao sam auto i izašao na ulicu. Teret zbačen sa leđa proprcionalno je povećavao dobro raspoloženje.
Brzo sam trebao naći način da sklonim automobil. Ubrzo će ko zna koliko pari očiju krenuti u potragu za njim.
„Jocina pivnica.“-pade mi na pamet.
Joca je imao veliki prostor iza pivnice koji mu je služio i kao garaža po potrebi. Odavno nije imao auto. Tamo ću ga ostaviti.
Čim sam ušao u pivnicu krenuo sam ka Joci.
„Daj mi ključ od ostave da samo sklonim auto sa ulice. Na par sati.“-uzbuđenim glasom tražio sam ključ od Joce.
Nije pravio mnogo probema. Joca je bio moj drugar još iz rata. Dok sam parkirao automobil primjetio sam jednu džepnu knjigu. Ne znam zašto ali mije odmah privukla pažnju jer iz nje je virilo nekoliko papira i papirića. Uzeo sam ih i krenuo u ured.
Utrčao sam u ured i telefonom pozvao Mariju.
„Pa gdje si ti dosad.“-Marija gotovo dreknu na mene.
„Izvini, nisam stigao.“-pravdao sam se.
„Čekala sam čitav dan da nazoveš. Nisam imala više snge da sjedim, te sam ponovo otišla do pekare.Bila sam u uredu. Uzela sam još par video kaseta. Nasumice. Nisam uspjela mnogo da ih pregledam, ali i ono što sam vidjela dovoljno je.“-pričala je trista na sat.
Lupkao sam knjižicom po stolu. „Italijanski u sto lekcija.“ Pisalo je na njoj.
„Znaš li šta se večeras sprema. Nekakav veliki dvoboj. Iza svega stoji Crni. Dolaze neke velike zvjerke. Tako se bojim.“-sad već vidno uplašena zastade.
„U pitanju su nekakvi sukobi ili šta na liniji porcellino allo spiedo i abbacchio arrosto. Molim te ne miješaj se u to.“-jecala je p preklinjala me je da ne idem tamo.
„Ne znam šta će biti sa mnom. Pozvaću advokata kad pregledam snimke. Voljela bih da ih zajedno pogledamo. Crni je sredio Jordana. Kastrirao ga je. Zato se onoliko udebljao. Zato nije bilo seksa već tri godine“-Marija je otvorila ranu koja ju je očito pekla.
„On je bio pod njegovom kontrolom. Miloše jel me slušaš.“-upitala je.
„Slušam Marija.“-odgovorih.
„Dođi sutra na sahranu. Budi u blizini molim te.“-preklinjala je.
„Hoću Marija. Nazvaću te.“-spustio sam slušalicu telefona.
Već je bilo 20:00 časova. Nije bilo šanse da stignem do restorana na vrijeme. Bio sam smrdljiv i neobrijan. Neobučen i iscrpljen.
Odlučio sam ipak da odem u restoran „Alla contadina“ čisto da iz daleka malo pogledam. Bez žurbe. Odjurio sam do stana. Presvukao se. Pod ruku mi ponovo dođe knjižica Italijanskog jezika.
„Ja sam svoje uradio. Nadam se da je Beba bila u pravu i da će ovo biti dovoljno da se Crni izbaci iz igre.“-zadovoljno sam remizirao protkle događaje.
Otvorio sam knjižicu. Na masnim papirima bili su ispisani neki brojčani podaci. Uglavnom neki ručno ispisivani računi.
Pogled mi pade na Italijanski riječnik.
„Arrosto, Arrosto di maiale, Porcellino allo spiedo, Arrosto di vitello, Abbacchio arrosto,...“-nevješto sam na Italijanskom jeziku iščitavao riječi koje su me posljednjih dana prosto opsijedale sa svih strana.
„Znači Crni je bio u pravu. Jordan je bio u pravu.“-u trenu sam povezao činjenice.
„Đole je bio žrtva sukoba. Našao se na putu surovih Evropskih propisa i zakona s jedne strane, pohlepe za novcem i brzom zaradom sa druge strane, a najviše iz nekog barbarskog poriva u svima nama, kojeg se tako lako ne odričemo.“-sve se uklapalo.
Nisam išao da gledam robu u automobilu. Svejedno znao sam šta je posrijedi.
Sišao sam u pivnicu i bacio Joci ključeve od automobila.
„Imam nešto za tebe u ostavi. Ti ćeš to znati iskoristiti na najbolji način. Auto poslije skloni dvije tri ulice dalje. Ključeve možeš baciti.
Laganim korakom sam se uputio ka svom starom stojadinu. Nisam više želio da mislim o glupostima. Mislio sam na nekoga. Bio sam zaljubljen.
Jedva sam čekao sahranu da je vidim. Možda je to bilo morbidno od mene, ali to je bilo jače od mene.
Stigao sam do stojadina. I stojadin nekako s radošću pokrenu motor.
„Imaš dušu majstore.“-pohvalih svoj stari otrcani automobil koji kao da je jedva dočekao da krenemo.
„Koliko čovjek dugo bježi od opanka a da nije svjestan koliko je u njemu stalno prisutan. Ne znam kad su Italijani prestali nositi opanke, ali očito da su preskočili jednu stepenicu u razvoju. Ma briga me za njih. Opanak je još uvijek dio tradicije. Može Evropa da bježi od opanka koliko želi, ali ne može da pobjegne od dupeta, koje ovaj put preuzima inicijativu. Ko zna kako će završiti duel u restoranu. Šta će biti sa Crnim. Pokazao je Evropljanima. Neka sada nađe načina da riješi i problem njihovog primitivizma. Moj ne mora.“-pričao sam sam sa sobom.
Za nekih dvadesetak minuta iz restorana se čula galama, razbijanje čaša. Iz restorana izlazili su i neki krvavih noseva. Malo kasnije začula se i pjesma. Proradila je izgleda i šljivovica.
To nije bio dobar znak. Evropa. Šta Evropa svijet cijeli ima da poludi od šljive. Eto prilike da izbije treći svjetski rat. Šljiva donosi prkos i inat, a to nekad i nije najbolji drug.
Okrenuo sam auto prema gradu. Iznajmio sam sobu u malom prljavom hotelu.
Istuširao se toplom vodom i otišao da spavam. Spavao sam kao mala beba.
Bilo je oko podneva kad sam ustao. Ponovo sam se istuširao. U restoranu sam uzeo neki lagani ručak. Izašao sam napolje. Nisam ni primjetio da sam ostavio pušenje. Uopšte mi se nije tražila cigareta.
Sahrana je bila u 14:00 časova. Bilo je vrijeme da krenem.
Pred kućom pokojnika nije bilo mnogo svijeta. Marija me je odmah ugledala.
Bila je lijepa u crnoj haljini pripijenoj uz tijelo. Ispod tamnih naočara osjećao sam da pogledom mene traži.
Prišao sam joj i izjavio saučešće. Uzela me je pod ruku. Zajedo smo ušli u veliki crni BMW. Na mjestu vozača sjedio je Slobodan. Kraj njega sjedila je Beba. Sva ozbiljna i
dotjerana.
„Ovo je Slobodan, od sada naš glavni spoljnji saradnik.“-predstavila je Slobodana.
„Ovo je Beba, moj brat.“-blagi osmjeh pročitah na njenim usnama.
Beba je svoj posao odradila profesionalno.
Na sahrani nije bilo mnogo svijeta. Dok je pop obavljao službu kraj rake stajao sam pored Marije koja me je čvrsto stiskala za mišicu. Na momente uplaših se da i ona nije Bebi brat.
Osjetio sam kako treperi uz mene. Nisam ni ja bio ravnodušan. Morbidno.
Kad su lijes spustili u raku Marija uze buket cvijeća i baci ga. Baci ga preko ramena kao na vjenčanju.
Buket je upao nekoj starijoj ženi ravno u ruke. Jadnica se istog momenta se onesvijestila. Ne znam kako je protumačila taj znak. Za vjenčanja sigurno nije bila.
Nisam bio ponosan na sebe u čitavoj toj stvari, ali ponekad svi činimo razne gluposti. Valjda je bio došao red na mene.
U stvari ne znam da li ikako spomenuh, mada smatram da nije potrebno da je Đole bio obična svinja kao i sva njegova rodbina. Nažalost.
KRAJ
p.s. izvinte mnogo na izgubljenom vremenu Vaš mandrak72 koji je ovih dana dobro pretjerao.
28/02/2009, 22:11
znala sam da je bio svinja al sam se nadala opet
reko ajd nek ne bude barem u priciu vijek jadna zivotinja zrtva
al kao sto rekoh vec jednom
tuzna realnost i to ti je to
28/02/2009, 23:54
E ovo je bilo kao spanska serija...prvo si razvodnjavao 100 epizoda a onda i sahrane i vencanja i krstenja,sve u jednoj :)))Bez obzira na to,jakooo mi se dopalo.Pozdrav.
01/03/2009, 07:32
Mandrače,
zapetljao,
raspetljao,
zapetljao,
raspetljao
sjajno!
01/03/2009, 08:47
Javljam se i ja:)
01/03/2009, 14:25
Još pre par epizoda rekoh da si me naterao prevoditi :" pečena svinja, morsko prase na ražnju, pečena teletina, ...", pa nešto naslućivah da ćemo na kraju omastiti brke, hehehe...
Pored Bebe, i ti si svoj posao odradio profesionalno, i dodao bih, sjajno!
Ave!
01/03/2009, 14:32
"nema tice do prasice". ovo bi mogao biti podnaslov.
sjajno ispričano.
Prijatno!
02/03/2009, 15:54
Mandrak, ogladneh pa mi pade na pamet onaj razgovor dva praseta sa ovih naših prostora :"Grok...veruješ li ti u život posle Božića?", hehehe...
Ave!
03/03/2009, 07:40
Ja sam iz opravdanih razloga propustila kraj.... a da nisam ni znala. Kada sam videla novu pricu uplasih se da si od ove odustao, a toliko smo cekali kraj.
Posle svega procitanog mogu reci samo Svaka cast!
Sjajno pises, i sjajno recima citaoce vodis na mesto dogadjaja.
03/03/2009, 13:51
"Sloteru Niče Srbija ti kliče"
:)))))