[ Smijehom protiv uroka ] 16 Septembar, 2012 09:37
Posmatrao sam Jašara ispod oka. Sjedio je preko puta mene. Zeko je bio sav presretan. Susret s Jašarom najavljivao je preko pola godine. Još uvijek nije mogao vjerovati da se sve to dešava. Samo se premetao u stolici, vrtio čašu u ruci i očima treptao kao kakva mlada pred nepoznatim proscima.
U tom momentu konobar je primio narudžbu. Iznenadio sam se da je Jašar naručio sok.

„Sok od jabuke. U flašici.“ – posebno je dao akcent na drugi dio narudžbe.

Ubrzo zatim konobar je pred nas donio nardužbu. Ja sam naručio Coca-Colu, Zeko kafu. Pogledao sam prema Jašarovoj porudžbi.
Široka mala flašica sa širokim otvorom stajala je pred njim ispunjena gotovo do vrha.
Jašar je nijemo gledao u otvorenu flašicu pred njim. Izgledalo je kao da ne vjeruje svojim očima. Nisam naslućivao razlog za to.
Pričalo se da Jašar vrlo brzo čita znakove oko sebe. Sam je tvrdio da to niko ne adi bolje od njega. U svemu je vidio ono što mi ostali smrtnici ne bi pa da nam se i o glavi radilo. Poznavao je sve najveće teorije zavjere. Znao je ak i one o kojima se ništa nije znalo, pa čak i one o kojima autori istih nisu još ni razmišljali.

„Grad. Eto šta je mali grad. Selo. Obično selo.“-bjesnio je Jašar.

Pažljivo smo ga posmatrali Zeko i ja. Nismo očekivali da bude ovakav. Od susreta nisam ništa očekivao, ali ovakav početak uopšte nije išao na ruku Zeki. Od ovog sastanka očekivao je mnogo više. Možda čak više i od kandidata Zvezda Granda u poslednjoj zabiti.
Riješih da se umiješam.

„O čemu je riječ?“
„Nemoj reći da ne znaš. Samo još i ti treba da se praviš naivan. Sve je jasno ko dan. Vidjeli ste svojim očima.“- Jašar je bio neumoljiv.
„Ne znam zaista o čemu govoriš.“-odgovorih mu smireno.
„Jeli, ne znaš. Pa kad me već vučeš za nos da igramo otvorenih karata. Pogledaj ovu flašicu. Vidiš li išta sumnjivo?“
„Ništa, naručio si flašicu soka od jabuke. I to je to.“
„E vidiš tu sam te čekao. Jesi li ti vidio kad ju je otvorio. Nisi. Nisi ni obraćao pažnju na takve stvari, a ja vidiš jesam. Zato sam i naručio sok od jabuke u flašici.“
„Pa šta onda.“- ljutito odbrusih.

To kao da upali Jašara te se još žešće okomi na mene.

„Jel vidiš ti nivo do kojeg je napunjena flašica. Ko još puni flašicu do čepa. Niko. Zapamti niko. Niko. Niko nikada. Da li je neko od Vas vidio čep. Ja nisam, a nisam još ćorav kao što ste Vas dvojica.“

Gledao sam u flašicu ispred sebe tražeći razloge Jašarova bijesa. Pred njim je stajala flašica soka. Od jabuke.

„Stvarno ne vidim razlog tvoje ljutnje. Možda je riječ o zabuni. Istina flašica je prepunjena preko uobičajne mjere. Možda je riječ o uzorku za sanitarni pregled konobara, nepohodnog za laboratorijsku analizu. Kažem možda, vidim da još nisi probao. Šta kažeš na to?“- probao sam biti malo bezobrazan.
„Koji ste vas dvojica naivci.“
„Da si probao sok nekako bih te i razumio. Možda bi primjetio da je malo jači od gradskog vodova. Koji grad. Da na njemu možda piše da je od jabuka Petrovača, a od njih je daleko ovaj kišni septembar ili još neku besmisleniju primjedbu, ali ovako zaista ne vidim razlog tvoje ljutnje.“-rekoh.

Zeko je zbunjeno gledao u nas dvojicu i nogom me udarao ispod stola. Očima me je pokušavao smiriti. Nisam se dao.

„Pa šta sad treba da radimo? Da zovemo konobara da vrati flašicu i donese drugu i otvori je pred tobom.“- tobože sagnuo sam se da ispod i oko stolova pronađem kakav valjan čep. Nekakav  univerzalni čep.
„Jesi li ti lud ili si jeo lude pite? O tome ti i govorim. To tebi možda djeluje naivno, ali mauna. Jesi li ti ikada vidio kako se otvara takva flašica sa sokom. Jasno da nisi. Tebi to ne predstavlja ništa. Vi bi i napoja pili. Naivčine. Tolike godine,  a balavci. Još mi samo treba da se još i to priča.“
„Šta čovječe, reci već jednom!“- dizao sam ton.
„Grad već svašta priča, u svemu traži i pronalazi dokaze. Sad i još ovo.“-reče.
„Šta čovječe?“- bijesno sam ustao od stola.
„Ovo!“- skoči i on te rukama pokaza kao da lijevom rukom drži flašicu okrenutu naopako, a desnom rukom snažno udara po lijevoj ruci u kojoj je trebalo da se nalazi flašica, upravo onako kako konobari čine kada pred nama otvaraju flašice sa sokom.

U kafiću se sve umiri sve oči su bile uprte u nas dvojicu koji smo stajali jedan naspram drugog. Nismo obraćali pažnju na ostale.

„Šta?“- ponovo zapitah.
„Ovo. Jel ovo hoćeš? Evo ti još. Hoćeš još. Evo ti. Evo.“- histerisao je.

Ponovi ga nekoliko puta. Svaki put gotovo kao pucanj odjeknuo bi udarac. Gosti oko nas bi samo trepnuli očima kao da ih je petarda iznenadila. Jedna majka stavila je dlanove preko očiju svoga djeteta, a druga je brzo uzela svoju bebu u naručje i kao pred naletom kakve kišne provale oblaka istrčala iz kafića. Jedan stariji gospodin iz unutrašnjeg džepa izvadio je nekakvu tableticu i stavio je pod jezik.

„Znaš li da se priča kako imam mladu ženu. To znaš i to nije tajna. Isti ti pričaju kako ona stalno traži da radi noćnu smjenu. Znaš li šta to znači? To je atak na moju muškost. Još sad i konobar. Pa ovdje i on hoće da pokaže da sam ostario pa da ni flašicu soka ne mogu da otvorim. Šipak. Ovdje se sve gleda, pa i to. Da je on donio sok kako je red, ja bih ga snažno udario u dno i lagano otvorio i zatvorio usta svima onima koji su ovdje došli da se uvjere u sve te priče. Pa i Vas dvojica Svi ste vi isti. Svi. Svi.“- bijesno je odgurnuo sto i prijeteći prstom prema ostalim izjurio iz kafane.
„Ja još mogu. Ihahajj. Itekako. Ja ću svima Vama pokazati. Još ćete vi čuti za Jašara.“- već je zamicao iz našeg vidokruga.
„Jebo ga čep.“- Zeko tresnu velikim plavim čepom od stol.
„Evo ti čep.“- ustade od stola i odmjeri od lakta nekoliko puta za njim.

Zaprepašteno sam gledao u Zeku. Bio je bijesan.

„A samo sam ga na kafu pozvao.“-pjenio je od bijesa.

Zeko je nenamjerno uzeo čep sa stola koji je ispustio konobar kad je otvarao moju Coca-Colu i napravio svu kasniju pometnju. Da sam kojim slučajem imao uske karirane pantalone ili usku pripijenu majicu uz moju nimalo bildersku figuru stvarno ne znam kako bih opravdao maloprijašnje događaje i spriječio izljev bijesa i gnjev ostalih gostiju u kafiću.

Kako bilo da bilo Zeko je definitivno raskrstio sa svojim zabludama i sa Jašrevom veličinom i važnošću. Jašaru je neko davno trebao da kaže ono što sam i sam znao.

„Začepi.“



Pozdravlja Vas mandrak72, nikad dovoljno oprezan i trezan i nadasve neobavezan.
[ Priče iz Desetog sela ] 07 Septembar, 2012 19:09

Sa Božom se nikad ne zna. Valjda smo ga i zbog toga zvali Džeronimo. Jednom davno obećao je da će se vratiti čim mu banke siđu sa grbače. Do tada istrpiće Texas rekao je. Na skype mi se nije javljao nekoliko mjeseci. Sam mi je priznao da je pod dejstvom alkoholnih isparenja kojima se prepustio nakon roštiljanja.

„Slušaj, ubio sam se od alkohola, ali ti pričam čiste svijesti. Pio sam kao smuk cijelog dana. Želio sam da se ubijem kao stoka. I ne ide.“

Nisam se usudio ništa napisati. Bojao sam se da ne učini kakvu glupost. Nije bio takav. Nakon nekoliko trenutaka ponovo je stigla njegova poruka.

„Hajde, ti znaš šta meni treba. Daj nešto. Neku riječ, nešto jako što će da me otrijezni ili dokrajči. Ja više ne mogu ovako.“

Muk.
Sa obe strane okeana.
Tamo i ovdje.
Ovdje i tamo.

„Slika. Bilo šta, biće dovoljno samo da znam da imam nekog svog sa druge strane.“
„Ne znam Božo. Nemoj prenagliti.Pusti da razmislim.“
„Ok! Čekam ako treba do zore, samo nemoj otići.“
„:).“

Znao sam za njegovu ludačku upornost. Bio je u stanju da čeka ribu po čitav dan vrebajući pogledom kroz unske brzake. Više nije bila u pitanju hrana. Bio je to on Indijanac. Istrajan i u porazima. Nepokolebljiv. Cijena za njega nikad nije predstavljala za njega ništa samo poziv. Izazov.
Vrtio sam ludački slike i događaje. Bilo ih je mnoštvo, ali ništa pametno nije dolazilo do mojih sivih ćelija koje su vjerujem toga momenta bile još bezličnije i bezbojnije. Možda samo kaša, tijesto koje se provlači kroz stisnute prste, gubeći svoj oblik.

Sjetih se njegove ludačke želje da se osveti komšiji još dok smo djeca bili koji ga je optužio da mu je iz bašte krao krastavce. Kunuo mi se da to nije istina. Dobio je ćušku od oca koja ga je više zaboljela zbog očeve sumnje u njega. Fizička bol kratko je zažarila njegov obraz. Ona bol koja se neda tek tako poništiti tinjala je i izgleda još tinja tamo preko bare. Siguran sam bio da ga je neko gadno nagazio. Znam ja svoga Božu Indijanca. Znam Džeronima.

Toga dana probudio me kamenčić koji je udario u prozor. Znao sam da je to on.

„Znam. Izađi da ti kažem.“- bio je nestrpljiv.
„Ovako rano. Vidiš da još nije svanulo.“-još uvijek sam trljao oči i pokušavao da ga odgovorim od plana ma kakav bio.
„Hajde izađi. Samo da ti kažem. Samo tebi.“

Nije bilo druge. Nije bilo smisla odugovlačiti. Stajao bi dole dok ne siđem, makar to trajalo do sudnjeg dana.

„Krastavci, sve ću mu ih obrati. Sve do jednog.“-skupljenih pesnica taj dvanestogodišnjak djelovao je ozbiljan kao da donosi najvažniju odluku na svijetu.
„Šta ćeš s njima?“- upitah.
„Ništa.“- slegnuo je ramenima.
„Greota ih baciti. Hrana se ne baca.“- rekoh.
„Znam. Poješću ih. Sve do jednog.“- lice osvetnika se ozari.
„Pozliće ti. Niko ne može pojesti toliko krastavaca.“
„Neka.“
„Idem s tobom. Paziću ti na leđa.“
„Hvala.“- moja odluka da idem s njim razvukla je najveći mogući osmjeh koji je tog časa mogao da se za bilježi na plenti zemlji.

Sve je brzo proteklo. Krastavci su bili pred nama. Puna najlonska vrećica, od onih najsitnijih, pa do onih koji baš i nisu bili primamljivi kako za oči, za želudac još manje.
Uzeo je jedan sa hrpe i počeo da grize. Pod njegovim zubima dokazni materijal je pucketao takvom snagom kao da se sveti samom Obrenu koji nije znao na kakvu je stijenu udario.
Ispružih ruku te i sam uzeh krastavac. Jeli smo ih takvom brzinom da nam se činilo da će ih nestati za par trenutaka. Međutim nije bilo tako. Naprotiv vrlo brzo smo osjetili svu težinu zadatka koju smo pred sebe postavili. Ipak nismo odustajali. Božo se kreveljio, pogledom pokazivao kako žali što hrpa još nije veća, a meni je već bilo muka. Nisam odustajo, kao ni on. Bili su bljutavi. Jeli smo ih neslane i sve sa korom. Kad smo obavili zadatak pošli smo nazad.

„Samo da je soli bilo, ne bi se oteo niti jedan pa da ih je i duplo bilo.“- bio je zadovoljan obavljenim zadatkom, a čini se još više mojim saučesništvom.

Još istog dana usrali smo se kao grlice. Dva dana smo borbu vodili sa želudcem koji je izgleda poludio zbog naše akcije. Činilo se da nisam ni izlazio iz wc-a. Roditeljima sam rekao da je to od nekih zelenih šljiva koje sam sa Božom jeo. Božo svojima nije rekao ništa. Moji su to isto prenijeli njegovima te nas nisu vodili u dom zdravlja na pregled.

„So!“- uzviknuh.

Na netu pronađoh sliku sa pakovanjem kuhinjske soli. Iskopirah je, te poslah je preko slanog okeana.
Muk.
Odmah nakon toga Božo je prekinuo vezu. Nije se javljao mjesecima. Prošla je već godina.

 


„Bojim se da sam presolio njegovu muku.“- dugo sam mislio o tom sve dok me sinoć nakon dugo dugo vremena Božo nije pozvao. Uvijek je tako činio. Uključivao bi skype samo kad bi mene zvao, inače ga nije koristio.

„Sve vrijeme si znao?“- bio je kratak.
„Da, mnogo smo soli zajedno pojeli i opet nam je bilo malo.“
„Čini se da nikad neću moći podnijeti laž.“

Znao sam da ga nešto peče.
Koji tren kasnije na moju skype adresu stigao je fajl sa slikom. Preuzeh isti.
Božo se ponovo odjavio sa skypa.

„Kišobran.“- obični starinski kišobran.

 

Pogledao sam napolje. Padala je kiša.
Kao naručena.
Uzeh stari kišobran i izađoh na ulicu. Talas svježine zapljusnuo je moje lice. Duboko sam disao. Za sebe. Za svog Božu Indijanca, za Džeronima. Iznova sam listao album svih onih godina koji se nikad neće vratiti. Sve one slane i neslane dane koje dosolih, ponekom suzom. Od momenta kad ga ispratih na biciklu. Njega, Mariju i slatku malu Anju. Kovrdžavu slatkicu. Znao sam koliko se radovao godišnjem odmoru koji je trebao da bude njegov prvi dolazak nakon odlaska u Ameriku. I sam sam bio oduševljen što ću ponovo da ih vidim, da ih upoznam sa mojim gnijezdom.
Čvrsto sam rukom stiskao stari kišobran izlizane drške kao bezbroj puta do sada, ali nikada kao sad nisam se osjećao bespomoćnije.

Posmatrao sam ljude koji prolaze pored mene. Kotrljali su se bez riječi. Kao kamenje. Talasi kiše kao da su nas spirali, kao pijesak po plaži. Dok su nas talasi kiše šibali i sapirali kao pijesak u nemirno more, ono je bjesnilo i pjenilo. Ljutito nas vraćalo na obalu, gdje smo se saplitali jedni o druge. Iznova se trošeći na putu. Ni tamo ni ovdje.

Dok sam bio na plaži prezirao sam sav onaj bezlični pijesak oko mene, izbjegavao svaki mogući kontakt koji me je nepovratno trošio i glačao me u meni neprepozantljivog sebe, zavideći svom onom pijesku koji je  nemirno more razbijalo o obalu, stijene, lomeći do najsitnijeg i najfinijeg praha mješajući sa sitnim i nevidljivim zrncima soli.
Kad bi me talas kiše otisnuo u zagrljaj moru, osjećao sam svu ogoljenost. Svoju nepripadnost tamo, neprihvaćenost. Osjećao sam svoje strano tijelo. Sjemenku koja se nikad nije primila za nemirno tlo.

Vratio sam se kući i uzeo biciklo. Božin. Osjećao sam da mu dugujem vožnju. Kiša je u međuvremenu prestala. Nisam sklopio kišobran. Pod njim su bili svi indijanci i njihove duše. Suze. Nakon nekoliko metara kišobran se izvratio i kao kakva stara gljiva bdio je nad mojom glavom. Kao manitu.

Čvrsto sam stiskao dršku kišobrana dok sam ga hrabrio da izdrži. Isturih ga ispred sebe, sklopih i kao bojnim kopljem jurnuh u noć koja je mirisala na pečen kesten iako je do jeseni bilo još mnogo toga za reći.
Pedale sam okretrao sve brže i brže. Pomalo sam ličio na indijanca kako bjesomučno juri na nevidljiva neprijatelja koji se krije pod plaštom noći.
„Hoooooooooooooookaaaaaaaaaaa heeeeeeeeeeeeyyyyyyyy,....!“-divljački sam urlao koliko me grlo nosi.

Plava rotaciona svjetla vratila su me u stvarnost.

„Gospodine moliću vaše isprave.“- šerif iz mog sokaka s kojim sam se mlatio zbog prosute teglice šumskih jagoda bio je iznenađen.
„Haug.“- ispružih mu isprave.
„Šta si rekao?“- upita me on.
„Bio sam jednom indijanac i večeras je pola mene.“- ispalih kao iz topa.

Vratio mi je ličnu kartu. Kauboja ne čini šešir niti svijetlo oružje.


Pozdravlja Vas mandrak72, predizborni indijanac kojemu je puna kapa i šešira i tuđeg perja.

[ Priče iz Desetog sela ] 04 Septembar, 2012 20:01

Nismo podigli bijelu zastavu. Nosimo gaće na štapu.

Pozdravlja Vas mandrak72, upućen ko gaće u geografiju.

Hit Counter
Free Web Counter