Нећу да размишљам о годинама. Није ни Грбо.

Грбо је неугледни мјешанац. То га није издвајало од осталих сеоских паса. Уосталом сељаци нису много марили с ким се керуша парила. Село је велико, керова много. Много је и посла да би се сељак бавио пасијом забавом.

Уосталом газда уколико би одлучио до подмлади дворишно обезбијеђење одабрао би по њему најљепше штене, оставио за куће а остале подијелио евентуално заинтересованима или би их подавио у оближњем водотоку. Још једна гладна уста никоме  нису неопходна.

Необично у том поретку ствари је чињеница како је и Грбо преживио.

„Двадесет и шест година!“ – с невјерицом сам понављао за комшијом док ми је причао о Грби.

Моје познанство с Грбом започело је с почетком подизања сеоског имања. Тај сеоски лајавац никада није показивао велику потребу за мојим присуством што ме је понекад помало и иритирало. Чак би се могло прије рећи да је своју наклоност више показивао према моме оцу и мајци.

Комшија је поред њега имао још једног ротвајлера, једног кућног чупавца те мјешанца ниског раста најближег каквом јазавичару.

Да ли због својих година Грбо није био на ланцу. Имао је пред собом сво сеоско пространство. Међутим није он био авантуриста немирног духа.

Непогрешиво би знао када је код нас вријеме јелу. Лаганим кораком прешао би преко пута и прешао у наш посјед. Отац би редовно устао од стола, узео дио хране и бацио пред њега. Када отац није био ту исто би то учинила и мати.

Након што би појео понуђено опет би се истим путем вратио у своје двориште.

Годинама је то тако трајало. Када није било оца ни мајке на селу храну би му носила супруга или ја.

Вријеме је пролазило. Смијењивала су се годишња доба. Родитељи уриједили одласке на село. Грбо је прелазио по навици. Чекао свој дио оброка.

Још једна зима је минула. Прољеће је увелико стигло у село. Захуктавали су се радови у башти. С прољећем су се и наши одласци на селу интензивирали.

Доручак је био на столу. Топли уштипци, сланина, сир, ајвар. Годили су уморном тијелу. Снага се враћала. У тањиру преостао је уштипак, сланина. Знао сам шта чинити. Изнио сам храну на уобичајено мјесто, погледом тражио Грбу. Надао се да ћу га видјети како тромим кораком иде по храну, нимало ми не указујући било какву захвалност, најмањи потез махања репа. Навикао сам се на то од њега.

Није га било.

Наставио сам са осталим радовима на имању. Кад је умор почео да стеже моје тијело сунце је већ зашло. Изнова сам нахранио тијело и утонуо у заслужени сан.

Након доручка прикупио сам остатке хране и изнио их на двориште за Грбу.

Тад сам га угледао.

Нетакнут уштипак за Грбу.