Da se ne lažemo na sam pomen trgovačkog putnika prvo pomislim „evo još jednog dosadnjakovića u odijelu koji će sve učiniti da mi izvuče novac uglavnom na besmislice“. Nerijetko im odmah skrenem pažnju da nisam kupac i da nisam zainteresovan za prezentacije. Uputim smiješak kao gest da razumijem njihovu situaciju i da im još poklanjam vremena da to učine negdje drugdje gdje se može još pronaći kakav takav kupac.

Toga dana bih zatečen u susjednoj kancelariji koju su koristile moje tri radne drugarice. Još s vrata kad se pojavio neznanac s torbom alarmi su proradili. Smješkao se i poimenično ih pozdravljao. Nakon toga kimnuh glavom u znak pozdrava.

„Evo imam gel, za tri do pet sekundi nestaje bol nakon što se utrlja u bolno mjesto. Austrijski. Šta da vam kažem, znate me, ne bih vam lagao. Eto i moja žena je kupila jedan takav. Dok si reko keks bol nestaje.“

Sjetih se svoje bolne tačke.

„Ne, ne i ne!“, bio sam odlučan ne popustiti nasrtljivom prodavcu.

„Za imunitet. Sirup na bazi meda, peršuna, koprive,.. nabrajao je sastojke sve hranljivije i zdravije. Za mjesec dana slobodno izvadite krv i rezultati će Vam sve najbolje reći. Sitnica, petnaest maraka. Moja žena vazda kuburi sa slabom krvnom slikom. Evo uzima ga svaki dan mjesec i po dana. Eto ja garantujem.“

„Koji je danas datum?“, upitah.

„Četrnaesti“, ko iz topa opali kostimirani prodavac.

„Ih, uz taj datum nikako ne ide petnaest maraka. Da si samo došao dan-dva kasnije. Ovako“, nevoljko se uključih.

„Pa to nije toliko skupo, sitnica.“

„Znam, ali ja sam jutros jednog dvaest minuta gledo kako jede sendvič“, priznadoh pognute glave, „a plata koja bi trebala biti petnaestog u zadnje vrijeme redovno kasni“.

Pogled mi skliznu na torbu prepunu preparata svih fela. Jedan mi zape za oko.

„Pošto Vajkrem?“, upitah.

„Nije to Vajkrem, to je specijalni melem za skidanje sunčevih fleka sa lica, četrnaest maraka. To ti najbolje može potvrditi moja žena. Uzela jednu, još jednu naručila za dajdžinicu. Godinama je to sa mukom prikrivala, ostale od trudnoće, poslije od sunca se još proširile. Eno ko rukom odnešeno.“

„Jel vidiš, meni se samo hrana priviđa. Džaba nudiš ne mogu zatvoriti finansijsku konstrukciju“, blago se zarumenih.

„Imam magičnu krpu, garantovano traje četri mjeseca. Deset maraka.Skida mrlje i fleke samo tako. Samo se ispere u toploj vodi sa malo deterdženta. Jedna strana je grublja, a ovom finom samo izglancaš. Prošli put u Gimnaziji sam prodao samo jednu. Danas deset komada. Moja žena kad je jednom probala ovu krpu, za druge se ne vata. Kaže nema bolje. Evo ti njen telefon, nazovi pa pripitaj“, ispruži mi telefon.

„Neka, neka. Pusti ženu nek radi svoj posao, nego kazuj šta još imaš pa da bježim“, bio sam već pomalo nestrpljiv.

„Pojas za skidanje sala sa stomaka. Odgovara za sve veličine.“

„Koliko?“, kolegica nestrpljivo zaiska cijenu.

„Šesnaest maraka. Ovaki na zapadu su doskora bili 30 evra. Moja žena je nakon svakog poroda nosila ovakav pojas. Može da se nosi i u šetnju, neškodljiv je, izvlači vodu iz organizma.“

„Daj, jedan“, kolegica ispruži novac sa dvije novčanice od po deset maraka.

„Evo i krpa i sve za dvaest maraka“, snalažljivi prodavac bio je veoma praktičan.

„Daj meni jedan taj melem za pjege“, poruči kolegica, „ uvijek mi se zimi pojave ispod nosa“.

„Ljiljo, uzmi magičnu krpu. Prvo grubom stranom istrljaš, a onda finom izglancaš. Jeftinije ti je.“

Ona prva još uvijek je zbunjeno gledala u pojas i magičnu krpu.

„Šta će mi krpa, trebalo je da kupim još hljeb kad pođem s posla, ovako ostadoh bez banke. Zorice treba li tebi krpa, samo pet maraka za tebe“, žalila je za predviđenim kusurom.

„Ma šta će ti hljeb kad kupuješ pojas. Nego ti svoga Talijana uz sebe pa ga pojasom pritegni uz sebe. Neće njemu pasti hljeba na pamet, a djeca su ionako u bijelom svijetu.“

„Nego momak pakuj te stvari i pravac kući. Koliko vidim ti si sa ženom već toliko nastrado da se već pitam na šta jadna liči kad joj sva ta medicina treba”.

“Na”, ispružim mu novčanicu sa pet maraka, „nek ti se nađe. Vidim ja da ima i težih slučajeva i od mene“.