mandrak72

Upalio sam auto i sjedio par minuta. Bio sam odlučan da stvar istjeram na čistac.
Stari stojadin polako je gutao prve kilometre puta. Uputio sam se u pivnicu.
„Miloše pa gdje si ti. Čitav dan je potraga za tobom.“-pozdravi me Joca barmen stari momak vječito masne i zalizane kose.
„Ko me je tražio“-zaiteresovalo me je.
„Bebin muž.“-poluglasno je izgovorio da bi ga svi mogli čuti.
Eksplozija smijeha u trenu je ispunila malu pivnicu. Nije bilo svrhe da se bunim nego sam se i sam nasmijao.

Joca mi je donio jednu domaću šljivovicu. U trenu sam je sasuo u grlo.
„Daj još jednu duplu.“-odmah sam poručio slijedeću.
Zapalio sam cigaretu i okrenuo sam leđa šanku. Poluispunjena pivnica bila je moje omiljeno mjesto u kojem se nisu okupljali lokalni foliranti. Uglavnom stalna klijentela.
Gledao sam oko sebe razmišljajući o susretu s Đoletom. Okrenuo sam se Joci.
„Poznaš li možda nekog Pečenkovića.“¬¬-obratio sam se Joci s malom nadom da će mi znati pomoći.
„Nisam siguran da poznam ikoga sa takvim prezimenom.“-bio je jasan Joca uvijek dobro obaviješten.
Gurnuo sam mu par novčanica preko šanka.

„Ako se možda sjetiš“-stavih mu do znanja da se malo raspita.
„Važi stari. Izvini za ono maloprije nisam mogao da se savladam.“-Joca mi namignu šeretski i izgubi se na drugom kraju šanka.
Pomislio sam na Bebu.
„Šteta što se onako završilo.“-pomislio sam dok sam iskapljivao zadnje kapi šljivovice.
„Joco vidimo se.“-pozdrvih ga.

Nije rekao ništa samo je namignuo.
Izašao sam na svježi vazduh. Mnogo bolje sam se osjećao negoli jutros. Praznina u stomaku jasno je govorila da mi je želudac proradio i da je bilo vrijeme da se nešto ljudski pojede. Uputio sam se u pravcu malog restorana.
Hrana je bila ukusna. Nakon bogate večere hladnim pivom utolio sam žeđ. Sjedio sam još neko vrijeme i posmatrao kroz prozor.
Na prljave ulice grada okupanog kriminalom padala je još jedna novembarska noć.
Šta li će nova noć donijeti?

Izašao sam u noć zakopčavajući svoj kaput. Kragnu kaputa podigao sam
Hladna noć štipala je obraze. U vazduhu sam osjećao napetost. Iako još nisam načinio gotovo nikakve korake na novom slučaju osjetio sam njegovu sveprisutnost. Ubrzanim korakom krenuo sam ka uredu. Iako nisam imao nekog posla tamo krenuo sam po navici.
Dok sam se penjao ka uredu iz pivnice čula se neka buka. Nije me interesovalo šta se dešava.
„Miloše!“-začuo sam promukli glas iza leđa.

„Ne okreći se. Zaboravi Đoleta radi svoga dobra.Njemu ionako više nema pomoći.“-hladan glas kao sječivo noža parao je mrak u stubištu.
Hladni žmarci bježali su niz leđa.

„S kim imam čast“-pokušao sam da dobijem na vremenu dok se ne snađem.

„Nije bitno. Zaboravi na slučaj. Naspavaj se, i sve ovo pokušaj zaboraviti. Naravno u uredu ćeš naći mali stimulans.“-nudio je pogodbu.

Pokušao sam da se okrenem. U tom momentu snažan udarac oborio me je na stepenište.Ni sam ne znam koliko sam tako ležao. Zujanje i bol u glavi bili su neizdrživi. Dobio sam snažan udarac u glavu.
Popeo sam se u ured. Oprezno sam otvorio ured. Nije bilo nikoga. Zavirio sam u ormarić, otvorio rakiju i nasuo manju čašu koju sam iskapio. Prijatna toplota iz stomaka širila se tijelom. Tek tad na stolu sam primjetio pismo.

Uzeo sam pismo,otvorio ga. Pored pisma u njemu se nalazilo i nešto novca. Nisam ga brojao, uzeo sam pismo da čitam.
„Uvaženi gospodine. Nemojte se truditi da promijenite Đoletovu sudbinu. Njemu su dani odbrojani. Nije pametno da se miješate u stvari koje dovoljno ne poznajete. Nemamo ništa protiv Vas sve dok ne ugrozite naše stvari. Uživajte u svome svijetu i ne zadirite u svijet naših zadovoljstava. PORCELLINO ALLO SPIEDO“-bilo je sve to u pismu prilično umašćenom.
Pismo sam stavio pod nos. Mirisalo je poznato, ali nisam se mogao sjetiti odakle.
Novčanice sam strpao u džep, ugasio svjetlo i krenuo u stan.
Čim sam ušao u stan otišao sam spavati.

Probudio sam se negdje oko deset sati. Obukao sam toplije odijelo i izašao napolje. Krenuo sam u pivnicu.
„Zdravo Joco“-pozdravih barmena.
Joco me je samo pogledao. Njegovo natečeno lice govorilo je da nije raspoložen.
„Šta ti je s licem, da nisi stao na koru od banane.“-pokušao sam da ga oraspoložim, a neko unutrašnje predosjećanje govorilo je da to sve ima veze sa mnom.
„Ništa.“-nije imao volju da komunicira sa mnom.
„Šta ti se dogodilo.“-nisam prestajao da pitam.
„Skupo me je koštala radoznalost.“-bilo je sve što je rekao dok mi je točio pivo.

Zapalio sam cigaretu, prvu jutarnju. Osvrnuo se oko sebe. Pogledom sam tražio osobu koja bi mogla biti kriva za njegovo neraspoloženje.
U ćošku pored prozora primjetio sam novo lice. Pred njim stajala je krigla pive gotovo netaknuta. Znao sam da onaj ko može da pije pivo u ovo doba dana ne bi pivo držao netaknuto. Čim je primjetio da ga gledam, nervozno je uzeo kriglu piva sručio je kompletno niz grlo,  a zatim ustao od stola i uputio se ka izlazu.
Gledao sam za njim dok se njegovo debelo tijelo lagano ljuljuškalo prema vratima pred sobom gurajući veliki stomak.
Pogledao sam u Jocu.

„Bio je sinoć tu. Raspitivao sam se za Pečenkovića. Poslije su se pojavili njih trojica. Onda sam dobio batina. Morao sam da im kažem dasi se ti raspitivao za njega.“-Joca je pričao kao da je želio sav teret da zbaci sa sebe.
„Kako su izgledali.“-pitao sam ga.
„Nisu se ničim isticali, osim što su sva trojica bili krupnji, ustvari svi su bili dobro popunjeni možda čak i previše.“-Joco je pokušavao da mi ih opiše.
„Jesi li uopšte saznao išta o Pečenkoviću“-požurio sam da iskapim ostatak piva.
„Ništa više od toga da živi negdje pored rijeke preko mosta.“-Joco mi je referisao.
Zavukao sam ruku u džep i izvukao novac koji sam sinoć dobio u pismu. Gurnuh mu novac u ruke. Nije rekao ništa, ali mali titraj na licu pokazivao je zadovoljstvo.
„Ako još nešto saznaš, javi. Vidimo se“-krenuo sam prema izlazu.

Krenuo sam prema automobilu. Dotrajali automobil teškom mukom sam upalio. Krenuo sam ka rijeci. Za nekih desetak minuta bio sam blizu cilja. Ugasio sam automobil, upalio cigaretu.
Pokušavao sam da ostavim pušenje ali nije išlo. Nakašljao sam se. Jedva sam došao do daha. Bacio sam cigaretu i dao se u potragu.
Najbolje mjesto za početak bilo koje istarge bila je mjesto gdje su se okupljali dokoni i skloni alkoholu lokalci.
Njihovu pažnju sam lako pridobio dok su sjedili pred lokalnom prodavnicom. Naručio sam im svima po pivo. To je bio najlakši put da im priđem i nešto saznam.
Sumnjičavo su gledali neznanca koji im je platio piće. Ali njihova sumnjičavost pestala je onog momenta kada je trgovac iznio drugu turu pića, koju sam takođe platio.
Ubrzo sam saznao za jednog Pečenkovića koji je stanovao tu u blizini.

Krenuo sam tragom njihovog objašnjenja. Za par minuta nalazio sam se pred velikom kućom. Visoka kapija zaprečavala je ulaz u dvorište. Prišao sam interfonu i pozvonio.
Javio se neki ženski glas.
„Izvolite koga trebate.“-zvonki glas bio je prijatan za uši.
„Gospodina Pečenkovića.“-nastojao sam biti uljudniji od starog dotrajalog odijela na meni.
„Gospodin nije kući. Izvolite možete ostaviti svoje ime i telefon ili mu možete ostaviti poruku poštanskom sandučiću“-pokušavala je pomoći.
„Izvinite ostavio bih poruku gospodinu, ali ne znam s kime govorim. Poruka je jako važna.“-želio sam što više saznati.
Nisam namjeravao tako lako odustati.

„Ja sam njegova supruga. S kim imam čast“-pitala je.
„Miloš. Miloš Golubović.“-odgovorio sam na njegovio pitanje.
„Uđi.“-istog momenta začulo se otvaranje brave na kapiji.
Ušao sam u prostrano dvorište uređeno i puno zelenila. Tražio sam ulazna vrata i tako sam stigao iza objekta gdje se nalazio večili bazen i ležaljke za sunčanje.
„Lijepo mjesto, šteta što je jesen.“-pomislio sam kako bi bilo ugodno od ljetne žege sakriti se u hladovinu pored bazena.
Ulazna vrata su bila otvorena i na njima je stajala žena. Po izgledu moglo se zaključiti da ima četrdesetak godina. Bila je obučena sportski.
„Ja sam Marija. Ne rekoste mi čime se bavite i šta želite. Ipak uđite“-rukom mi pokaza da uđem.
Bogato opremljena unutrašnjost odavala je život na velikoj nozi.

„Izvini malo sam neadekvatno obučena. Bila sam u teretani. Današnja vremena zahtijevaju da se mora biti u dobroj formi.“-njihala je bokovima dok se penjala uz stepenište.
Imao sam priliku da bolje osmotrim tijelo žene ispred mene. Pamučna trenerka modernoga kroja više je govorila o trudu žene da ostane mlada  nego njene riječi.
Ušli smo u veliki salon za goste.
„Sjedi.“-pokaza mi na sofu.

Prošla je iza malog šanka koji se izvanredno uklopio u enterijer.
„Pokušaću da pogodim Vaš ukus. Ako promašim ne zamjerite.“-zagonetno se osmjehnula.
Nasula je piće iz neke neobične boce. Pružila mi je čašu.

Čašu sam uzeo omirisao piće.
„Viljamovka.“-rekoh.
„Sa njom nikako ne možete promašiti.“-otpih prvi manji gutljaj ugodno ohlađenog pića.
Ugodna temeperatura i tolota koja je krenula iz želudca počela je da se penje prema glavi.
Iskapila je čašu.

„Volim ovaj osjećaj koji se javlja u tijelu i traje. Mada isuviše kratko, ali bar na momenat.“-ostala je nedorečena.
Otpio sam i drugi gutljaj spreman da postavljam pitanja i potražim odgovore.
„Kad bih mogao da se vidim sa vašim mužem?“-počeo sam istragu.
„Možda danas, možda sutra, a možda, ne znam.“-odgovor je bio zagonetan.
„Ja sa privatni detektiv. Želio sam par pitanja da postavim Vašem mužu. Imam osjećaj da bi mi mogao pomoći“-ustao sam sa sofe i pošao da odložim čašu na šank.
Pitanje kao da je nije iznenadilo.

„Tražim jednu osobu. Ustvari više njih. Jedan trag vodi do imena Vašeg supruga. Želio bih čuti njegovo mišljenje o tome.“-čašu sam spustio na šank.
Uzela je flašu i ponovo nasula piće. Pružila mi je čašu.
„To će te morati pitati njega. Ja se ne petljam u njegove poslove. Nastojim da mu ne odmažem.“-nasula je i sebi novo piće.
Laganim korakom uputila se ka velikom prozoru sa kojeg je imala pogled na glavnu kapiju.

„Čim se bavi vaš muž.“-krenuo sam za njom.
„Ima pekaru. Veliku.“-okrenula se prema meni, a njen pogled je bezobrazno odmjeravao moje tijelo zapakovano u ružno staro odijelo.
Bilo me je sramota moga izgleda koje nije dolikovao mjestu gdje sam se našao.
Pogledi su nam se sreli. Nije sklanjala pogled.

Zavukao sam ruku u džep i izvukao sliku.
Pružio sam joj sliku. Uzela je u ruke i nije je ni pogledala.
„Rekla sam da se uopšte ne miješam mužu u posao. Teško da ti mogu pomoći. Ni on se ne miješa u moj život.“-povukla je još jedan gutlja viljamovke. Male borice tek malo pokazaše da organizam reaguje na jako piće.
„Ipak pogledajte sliku. Možda mi možete bar malo pomoći.“-nastojao sam da pogleda sliku.
Pogledala je sliku. Nije pokazala neko zanimanje za likove na slici.

„Stvarno ne bih Vam mogla pomoći sa ovom slikom. Ne poznam dotične osobe. Ipak moraćeš da razgovaraš sa mojim mužem.“-vratila mi je sliku.
Ispružio sam ruku da uzmem sliku. Dlanovi nam se dodirnuše.

„Govori li Vam išta PORCELLINO ALLO SPIEDO“-nastojao sam da što ispravnije izgovorim neobičan potpis pisma kojeg sam dobio dan prije.
„Rekla sam Vam da se ne miješam u mužev posao kao ni on u moj.“-bila je jasna.
Izvadih vizit karticu i pružih je.

„Ako se čega sjetiš nazovi me.“-još jednom sam je pogledao.
„Nazvaću. Svakako ću nazvati“-tihim glasom pomalo razočarano je rekla.
Nije me ispratila. Izašao sam iz kuće i kroz dvorište izašao na kapiju. Kad sam sjeo u auto pogledao sam na kuću. Stajala je na prozoru. U ruci je i dalje držala čašu. Uopšte je nije smetalo kad je primjetila da je gledam.
        -  nastaviće se  -