„Zvvvvvvvvvvvrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr! Zvvvvvvvvrrrrrrrrrrrrrrrrrrr“-kao grom iz vedra neba telefon je parao sobu punu strasti.
Onako goli popadasmo po podu. Imao sam osjećaj da će mi srce iskočiti. Iznenadni poziv na mrtvo me je prepao. Krupno sam disao. Zbunjen nisam znao šta da radim.
Pogledao sam u nju. Bila je zaleđena. Sluđena. Kao kantom hlade vode polivena sva se tresla.
Pribrah se. Podigoh slušalicu.
„Molim?“-nisam imao snage da se predstavim.
„Đole je. Miloše hitno mi trebaš.“-glas sa druge strane žice bio mi je dobro poznat.
„Ne mogu sad. Imam neka posla. nazvaću te kasnije.“-nastojao sam da odložim susret i razgovor.
Đoletov glas jasno je stavljao do znanja da se neću moći izvući
„Mislim da mi rade o glavi. Dolazi odmah.“-Đoletov glas očajnički zavapi.
Dok sam razgovarao Beba je došla sebi. Već se brzo oblačila. Dok sam razgovarao sa Đoletom gledao sam kako se oblači.
„Novac nije problem. Samo reci. Ali odmah dolazi.“-glas je parao slušalicu.
Beba se već obukla. Prišla mi je.
„Miloše, bojim se da nam nije suđeno.“-smirenim glasom iz kojeg se nebi dala naslutiti sva dešavanja od prije par trenutaka.
„Bebo, izvini.“-pokušavao sam da se opravdam.
„Miloše, ne bi išlo. Bolje je ovako.“-poljubila me je i krenula prema vratima.
Gledao sam za njom, a neka neobjašnjiva bol u grudima parala mi je utrobu. Nisam ništa mogao prozboriti.
Sviđala mi se ta žena. Nije mogla imati više od 30 godina. Pred očima mi je bilo njeno oblo čvrsto tijelo koje je poput dima sa njene tanke cigarete nepovratno odlzio kroz vrata.
Nisam bio svjestan momenta kad je izašla. Zapalio sam cigaretu i iz ormara nasuo čašu domaće rakije. Godila je.
Oblačio sam se. Na malom ogledalu iza vrata popravio sam kosu. Prvi tragovi sijedih vlasi šarali su moju crnu kosu. Iako se nisam brijao dva dana, brada me začudo do sad nije svrbila. Počešao sam se po bradi, obukao kaput i izašao iz ureda.
Buka glavne ulice otrijeznila me je iz pređašnjeg šoka. Pošao sam prema svome automobilu. Dvadeset godina stari Stojadin iako mlađi od mene duplo bio je u duplo lošijem stanju od mene. Tragovi hrđe su podjednako prekrivali karoseriju sa bojom.
Upalio sam auto iz više pokušaja. Nakon par minuta vožnje zastao sam na kiosku da kupim cigarete.
Prodavačica na kisku bezobrazno je gledala u mene. Nije me pokolebala. Uzvratio sam pogledom. No nije mi bilo do razgovora. Platio sam cigarete i ponovo sjeo u auto.
Razmišljao sam o Đoletu. Život ga nije mazio. Ali bio je borac. Umio je sa ženama. Ustvari vrlo dobro je umio sa ženama.
„Žigolo. Žigolo.“-ponavljao sam.
I ja sam umio sa ženama. Nisam im nešto posebno radio, ali voljele su me. Da li zbog posla privatnog detektiva, ali ni približno kao Đoleta.
Zapalio sam novu cigaretu. Za nekih desetak minuta bio sam u predgrađu.
Poznavao sam predgrađe kao svoj džep. Počeo sam u predgrađu.
Zaustavio sam automobil.
„Bože koliko već dugo nisam bio ovdje.“-par trenutaka sam posmatrao Đoletov dom.
Htio sam biti siguran da nije zamka. Đole je bio tako uspaničen.
Kada sam se uvjerio da nema nikoga sumnjivog uputio sam se uskom stazicom.
Pokucao sam. Nisam čuo odgovor. Pretrnuo sam. Svašta mi je padalo na pamet.
„Možda sam zakasnio. Pokucaću još jednom, a onda ću provaliti vrata. Samo da nije kasno.“-prolazilo mi je kroz glavu.
Pokucao sam ponovo. Jedva čujan glas reče mi da uđem.
„Đole. Šta se dešava?“- s vrata upitah Đoleta.
Đole je ležao u nekako neprirodnom položaju. Iscrpljeno lice me je uplašilo.
Pogledao sam okolo. Mora biti razlog zašto mu se sve to dešava. Znali smo se već par godina. Plijenio je jednostavnošću. Inače mišićav, vitkog struka sad je bio sav podbuno.
Svinjac. Drugačije se nije mogao zvati njegov dom.
Tragovi hrane neuredno su bili razbacani. Nesnosan smrad ispunjavao je prostoriju. Nisam mogao vjerovati da jedan onakav žigolo završi u ovom svinjcu.
Bio je uspješan u svome poslu. Gotovo svakodnevno mijenjao je ženske.
„Sjedi negdje. Oprosti na ovom svinjcu.“-nejakim glasom se pravdao Đole.
„Reci Đole šta je bilo razlog za onakav poziv.“-posmatrao sam njegov neprirodni položaj dok je ležao.
„Nisam više tako mlad. Znaš kako sam živio. Raskalašno preko svake mjere. Nemam šta zamjeriti. Dok je trajalo, trajalo je.“-zastade na ivici snage.
„Polako nemoj se uzbuđivati.“-pokušao sam da mu olakšam muke.
„Ne sjekiraj se. Neću se uzbuditi sigurno.“-oborene glave potišteno mi reče.
„Znaš kako sam živio sportskim životom. Dobra hrana, ženske. Mnogo mnogo aktivnosti i ni trun sala. A sad samo ležim i jedem. Osjećam kako se debljam. Ako ovako nastavim salo će mi izaći na usta.“-žalio mi se.
„Kad je sve to počelo.“-pitao sam
„Ima nekih dva mjeseca. Zakazao sam. Poljuljana samouvjrenost bila je taj dodatni teret na vagi. Eto sad vidiš gdje sam.“-teškom mukom izvlačio je riječi.
„Šta te je tako uplašilo?“-pitao sam ga.
„Bojim se za svoj život. Ne bojim se da sam nešto propustio u životu, ali ima nešto što sam poželio. Volio bih da mi se to ostvari prije nego okončam ovaj svoj život.“-molećivim glasom je preklinjao.
Ćutao sam. Pustio sam ga da završi priču. Bojao sam da ga pitanjima ne odvedem od srži stvari. Novi neobičan slučaj bio je preda mnom.
„Dobro me slušaj. Nemam snage da ti ponavljam.“-pokušao je da se namjesti, a onda je bolno jauknuo.
„Kao što znaš bilo nas je mnogo djece u familiji. Majka nije imala ni vremena ni snage da se svima nama jednako posveti. Bio sam najmanji. Najsitniji, tako da su sva ostala djeca lakše ostvarivali svoje ciljeve i interese.
Malo po malo osipali smo se. Svako je kretao nekim svojim putevima. Majka nam nikada nije govorila o tome.
Zadesilo se tako da sam na kraju ostao samo ja i majka. Onako nejak i šmrljav, sva roditeljska pažnja urodila je plodom. Naglo sam se razvio i izrastao u stasita mladića, što nije moglo ostati neprimjećeno kod strane ljepšeg pola.
Znaš da nisam bio izbirač. Nisam ni jednu odbijao. Dapače, od toga sam odlično živio.“-Đole zastade, zamorio se od priče.
Gledao sam okolo dok sam slušao njegovu priču.
„Nemam puno vremena. Želio bih da saznama sudbinu moje braće i sestara s kojima uopšte nisam kontaktirao od njihovog odlaska. Možeš li to učiniti za mene?“-upitao me je molećivim glasom.
Nisam mu odmah odgovorio. Čekao sam da se slegnu emocije izazvane stanjem u kojem sam zatekao Đoleta. Nije bio ni sjenka Đoleta od prije.
Zapalio sam cigaretu. Nisam bio raspoložen za bilo kakv posao, ali zbog Đoleta. Pogledao sam ga u oči.
„Jesi li svjestan da ćeš se možda razočarati u rezultate. Neće biti lako. Mnogo je vremena prošlo.“-lagano sam pravio odstupnicu usljed lošeg ishoda istrage.
„Na sve sam spreman.“-Đole odnekud izvuče neku sliku i pruži mi je.
Uzeo sam sliku i pogledao je.
„Bilo Vas je prilično.“-ne pokušavajući da brojim zaključih.
„Trinaestero. Ja sam taj najmanji.“-tihim glasom prozbori Đole.
Ponovo sam se udubio u sliku. Pogledom sam odmah prepoznao Đoleta.
„Imaš li koju svježiju fotografiju. Ovu ću uzeti sa sobom. Vratiću ti je.“-sliku sam ostavio u unutrašnji džep kaputa, odakle sam izvukao mali notes i olovku.
„Imaš li kakva saznanja gdje bi se mogli nalaziti?“-uzeo sam olovku spreman da zapišem.
„Ne, ne znam mnogo o tome. Bio sam mali.“-odgovori.
„Znaš li bar približno datume kad su odlazili od kuće?“-gledao sam u njega.
„Ne znam tačno. Znam samo da je sve počelo polovinom decembra, negdje do polovine januara. Odlazili su po jedno ili dvoje i nisu se vraćali. Majka je samo ćutala.“-Đole tiho zajeca.
„A otac?“-pitao sam ga dalje.
„Oca nismo upoznali. Majka nas je s teškom mukom podizala sama.“
„Imaš li neko ime koje bi me moglo povezati sa nekim od njih“-nisam bio siguran da sam mnogo toga saznao osim jedne stare slike.
„Ime. Jedno ime, ustvari prezime. Mislim da se često ponavljalo. Pečenković. Ime mu ne znam. Ne znam ni gdje živi.“-nije mnogo znao.
„Ok Đole. Ja sad idem. Bićemo u kontaktu.“-mahnuh mu u znak pozdrava.
„Miloše.“-pozva me tihim glasom.
Kao da mi je nešto pokušavao reći. Okrenuo se i pokazao mi tragove krvi na međunožju.
„Nisam više muško.“-zaplaka kao malo dijete.
Jecao je sav se tresući. Nisam mogao da gledam kako plače. Okrenuo sam se prema vratima.
„Ko ti je to uradio.“-upitao sam se dok sam kipio od bijesa.
„Idi, idi sad. Stišaj svoj bijes. Nemamo puno vremena.“-pokazao mi je da krenem.
Noć je padala na ulicu. Slabo osvijetljena ulica djelovala je sablasno prazno. Neka hladna jeza uvukla mi se pod ne baš topli kaput.
- nastaviće se -
