Toga dana dolazio je inspektor. Simpatičan čovjek. Nakon obilaska dijela terena navratili smo u motel „Ada“ na rijeci Uni da sastavimo zapisnik. Otišao je do toaleta i vratio se za par minuta.
Dok je on sastavljao zapisnik, ja sam vodio neki svoj unutrašnji intervju:
„Zdravo bab...“-zaustih da je pozdravim.
Pogledala me je onako ispod oka. Mada ni sam ne znam kako je to pogledati ispod oka. Često sam znao stati pred ogledalo i pokušavao da pogledam ispod oka. Nije išlo. Koža ko koža. Ispod oka je koža, slična onoj na dup..., pa opet niko ne kaže da ga je neko pogledao onako ispod dup... .
Ko o čemu ja opet o babama.
Navedena gospođa nije mnogo voljela da je neko zove baba. Ništa od toga što bi je asociralo na tu riječ.
„Dobar dan. Izvolite“-rukom mi je pokazala da mogu ući.
„Ne, ne bih da ulazim.“-pravdao sam se.
„Svejedno ovdje niko ne dolazi bez valjanog razloga.“-slegnula je ramenima.
„Ali ja nemam nikikavih potreba.“-pokušah da joj izokola pojasnim zašto sam došao kod nje.
„E to još nisam čula. Nema toga ko nema neku potrebu. Veliku ili malu. Svejedno takav ne postoji.“-prekrstila se , spustila pogled na ruke koje su vješto heklale milje za komodu koju još nije kupila, ali pronašla je dva žiranta koji su pristali da potpišu da će da vrate sav novac ako slučajno ona ne uzmogne. Ipak ona je bila dama u godinama kada se ne planiraju dugoročne pozajmice ili kojim slučajem krediti.
Preko ramena pletena marama koja joj je prekrivala leđa i staračka krsta. Mada nisam čuo od doktora da postoje krsta u staraca, ona bi mi se životom zaklela da je krsta probadaju i da su doktori danas nesposobni da liječe pacijente.
Potražio sam riječ krst u drugim oblastima. Kažu da je čovjek jedna savršena mašina, te se uputih na sajt o savremenim automobilima sa savršenim mašinama ili motorima.
Pronašao sam izraz krst kardana , koji je neophodan da bi se obezbjedilo kretanje prevoznog sredstva bilo da je riječ o kamionu, autobusu ili drugom prevoznom sredstvu.
Ona mi nije djelovala slična ničemu od nabrojanog.
„Kako putuješ do posla?“-upitah je da iz odgovora saznam da joj je zbog kvara na krstima onemogućeno kretanje ili bar otežano.
„Kako? Lako brate. Zar ti misliš da bih ja od svojih primanja mogla da platim gradski prevoz. Lagano put pod noge i na posao. A što si ti danas došao do mene, ako imaš kakvu potrebu ulazi, ako ne ne zavitlavaj me. Ne stvaraj gužvu, odbijaš mi mušterije.“-već pomalo ljuta pokušala je da okonča razgovor sa mnom.
„Dobro je.“-pomislih.
„Dok se može kretati nisu joj stradala do kraja ta krsta. Inače. Ne znam. Ne mogu da shvatim te današnje doktore da ne mogu da riješe taj problem kod navedene gospođe.“-razmišljao sam o tome.
„Ja radim za jedan neobičan časopis. Današnja tema bila bi neobična zanimanja, pa sam eto mislio da napravimo jedan mali intervju sa vama. Naravno uz Vaš pristanak. Ja sam mandrak72, dopisnik časopisa loših navika sa kriznih područja.“-predstavih se, svoj rad i časopis koji se bavio ispunjavanjem želja čitalaca.
„Pa dobro mandrče ili kako već hoćeš da te zovem“.....
Prekidoh je.
„Mandrak72, mandrak72 kao, kao..“-pokušao sam da joj pojasnim porijeklo imena tako što bih nešto usporedio što bi je asociralo na to, ali nemadoh inspiraciju.
„Kao što?“-upita me pogledom.
„Ma dobro si ti ono bila rekla. Kako ono bješe mandrk. Znaš li sad šta je mandrk?“-pokušah kad je već tako da joj ugodim da bude u pravu.
„Pojma nemam, ali na takvo što mi ličiš.“-bila je više nego jasna.
„Znaš li šta je Betmen? I ja sam nešto slično samo ne letim.“-osjećao sam svu bespredmetnost objašnjavanja.
„Znam kako ne bi znala. On je kao leteći štakor, a ti bi bio onaj što ne leti, kanalizacioni štakor.“-nekako raspoloženija nakon što je uspjela da me raskrinka.
„Pa eto, nek bude tako.“-porazila me na mom polju.
„Ajde pitaj. Nemam ja tu mnogo vremena s tobom razglabati.“-požurivala je mene.
„Ali nemoj da izvrćeš riječ sutra, pa da mi se narod smije ulice. Jel` važi mandrče.“-nastojala je postići fer dogovor.
„Pas bio ako lažem.“-pružih ruku kao potvrdu, a ona mi u stilu NBA košarkaša, a i ovih naših nabaci peticu.
„Evo spremio sam pet pitanja. Ništa više od toga.“
„Prvo pitanje glasi. Je li naporan posao kojim se bavite?
„Nego šta nego da je naporan. Koliko bi ti ovdje izdržao?“-konrapitanjem mi je dala do znanja da se osvrnem oko sebe.
Nakon što sam pogledao njeno radno okruženje uvidio sam svu teškoću podnošenja boravka na njenom radnom mjestu.
„Drugo pitanje bi bilo. Da li ste dovoljno plaćeni za posao kojim se bavite?“
„Sigurno da nisam dobro plaćena. Da je ovo bolje plaćen posao ovdje bi sigurno radila neka školovana namiguša. Za koliku platu bi ti radio ovdje“-kontarpitanjem moi je dala do znanja da još jednom dobro pogledam njeno radno okruženje.
Nakon što sam detaljnije pogledao njeno radno okruženje uvidio sam da nema tih para za koje bih pristao da radim njen posao.
„Treće pitanje bi bilo. Kako drugi gledaju na vaše radno mjesto?“
„Ne gledaju uopšte na moje radno mjesto. Kao da ne postojim. Kao da oni nisu nimalo krivi što je ono uopšte takvo. Da nije toga tvoga časopisa da li bi ti danas uopšte pogledao na mene  i na moje radno mjesto?“-kontrapitanjem natjerala me je da još jednom pogledam njeno radno okruženje.
Nakon što sam detaljnije pogledao njeno radno okruženje blago crvenilo povratilo je prirodnu boju moga lica. shvatio sam da je naša nekultura, tj. mi kao njeni podanici krivci  za ono kako se odnosimo mi prema njoj i ona prema nama. Mi smo ti koji smo stvorili ružnu sliku njenog radnog okruženja.
„Četvrto pitanje bi bilo. Koliko današnja politika može učiniti da se stanje popravi?“
„Ne može bato nikako. Pa šta misliš odakle potiče svo ovo sranje što nam se dešava. Pa riba smrdi od glave, a ne od repa. Ovo je slika naše politike. Je li ikad iko odgovarao zato što je nešto zasrao?“-kontrapitanjem natjerala me je da uđem u samu srž politike, vladavine prava i zakona u njenom radnom okruženju. Stvarno za vrijeme intervjua nisam primjetio da iko poštuje one jednostavne odredbe koje znamo napamet za kod kuće, a kad je društvo u pitanju koga briga. Ovdje nije bilo pravne države.
„Peto pitanje bi bilo. Ima li nešto što te ispunjava u tvom poslu?“
„U ovom poslu me ne ispunjava ama baš ništa, osim što ja ispunjavam prostor između dvije mušterije heklanjem ili pletenjem. Evo pogledaj ovaj milje. Kad dignem pozajmicu i kupim komodu za TV jel` da da će lijepo stajati. Sačekaj malo vidi šta sam isplela mojim unucima, ponestalo mi malo vunice da završim, ali kupiće baba kad pođe kući i završiti unucima džempere. Kad dođe zima, a oni se onako lijepo utople, pa izađu na dvorište da se grudvaju. A meni srce ovoliko.“-pokazivala je nedovršene džempere pune ljubavi.
„Da je moj stari živ ne bih ja ovdje bila ni minutu, ali sine moj mora se živjeti. A to što me neki zovu baba sera, to samo govori o njima. Oni su upravo zbog toga i bili ovdje, a vidiš šta ostave iza sebe. Babom me samo moji unuci mogu zvati. Oni mene zovu Baba Vuko. Takvu titulu ne može da dobije bilo ko. Kad moji unuci tako kažu ja im vjerujem“-nije postavila kontrapitanje.
Iz njenog radnog okruženja može da se iščita sav glib u koji smo upali. Korijeni su duboki.
„Hvala još jednom na razgovoru. Bilo mi je zadovoljstvo razgovarati sa vama.“-zahvaljivao sam joj na interesantnom razgovoru.
„Ništa sine. I meni je malo lakše sad. Zbogom.“-pružila je ruku da se pozdravi sa mnom. Nabacio sam jednu peticu. Onako NBA-sku. Nasmijala se.
Dok sam odlazio osjećao sam njen pogled na leđima.
Okrenuo sam se još jednom.
„Doviđenja baba Vuko“-uzviknuh joj.
Nije se bunila. Samo se nasmješila i nastavila da hekla jedan milje za TV komodu.
„Da li imaš primjedbi na sastavljeni zapisnik.“-inspektor me upita.
Uzeo sam zapisnik. Detaljno sam ga pročitao i nakon toga potpisao.
„Znaš, jedna stvar me zadivila. Radio sam preko trideset pet godina po prostorima širom Jugoslavije, ali evo mogu reći da nisam vidio uredniji i čistiji toalet od ovog u motelu.“-ozbiljnim tonom je inspektor izražavao svoju zadivljenost.
„To je za svaku pohvalu.“-inspektor je nalazio samo riječi hvale.
Pomislih hvala bogu da može biti i drugačije i bolje.
Evo sad sjedim i pišem. Gledam radno okruženje. OK je, ali može i bolje. Nakon što ovo završim srediću desktop računara. Počeću odatle. Počeću od radnog okruženja. Siguran sam da će neko primjetiti.
Pozdravlja Vas mandrak72, stalni saradnik časopisa ljudskih navika i radnog okruženja.