Ušla je neka žena. Imala je maramu na glavi te je nisam mogao prepoznati.
Osvrtala se oko sebe i pogledala na strop i tad se uputila prema mjestu gdje sam se ja nalazio.
Pokušao sam da izmigoljim, ali mi je prepriječila put.
„Miloše! Miloše stani.“-dozivala me je.
Kako je znala moje ime? Kako je znala gdje se krijem.
Skinula je maramu i onda sam je poznao. Bila je to Beba. Odahnuo sam. Nisam navikao na ovoliko napetosti u zadnje vrijeme. Obično su to bili bezazleni poslići, ali ovo je bilo nešto ozbiljno.
Stao sam i čekao je dok mi je prilazila.
„Hajdemo na kafu.“.pozvah je u mali bar otvoren 24 časa na dan.
Krenula je za mnom. Ponovo je stavila maramu na glavu.
Sjeli smo za mali okrugli stol u nepristupačnom dijelu objekta.
„Kafu. Produženu.“-naručih.
„Nes kafe“-poručila je Beba.
Konobar je nestao.
„Otkud ti? Šta ti bi da me pratiš.“-pitao sam je.
„Nisi bio moje meta, ali rekoh, sad kad sam te primjetila da te vidim.“-bezazleni osmijeh krasio je lijepo Bebino lice.
„Ženska glavo. Kad nisam crkao od straha.“-talas olakšanja oblio je moje lice.
„Otkud ti tamo? Iznenadila sam se kad sam te ugledala, ali kad te sad gledam imam osjećaj da nešto krupno njuškaš, mirišeš.“-bila je jako pronicljiva.
„Pitanje otkud ti tamo bilo bi primjerenije situaciji. Iznenadila si me. U ovo doba noći sama. Nešto kriješ ili istražuješ.“-pokušavao sam da joj laskam s namjerom da mi bar objasni svoje prisustvo.
„Moj muž. Znaš ga.“-počela je.
„Šta s tvojim mužem.“-netaktično sam i brzo izletio.
„Večeras je došao kući. Uznemireno je pozivao nekoliko brojeva. Nekome je prijetio. Spominjao je neko njuškalo. Koliko sam mogla da razumijem i tebe je spominjao. Nisam mogla da izvučem kompletnu nit njegovog razgovora.“-Beba je razvezala jezik.
„Kakve ja veze imam s njim.“-pitao sam je.
„Za početak sjediš sa njegovom ženom u kafe baru. Upucavaš se. Zar to nije sasvim dovoljno za početak.“-vragolastim pogledom me je provocirala.
„Ali ti si mene slijedila večeras.“-tražio sam opravdanje.
„To znamo samo ti i ja, a može se i drugačije interpretirati. Uostalom imali ste čast da se upoznate. Ipak on ima razloga da bude ljubomoran.“-držala je šolju sa obe ruke i nije skidala pogled sa mene dok je otpijala gutljaj Nes kaffe.
„ I pratila si ga. Do pekare.“-pretpostavljao sam tok događaja.
„Došao je kući, nakon telefonskog razgovora ponovo je izašao iz kuće. Odlučila sam da ga pratim. Sastao se sa nekim visokim tipom. Ušli su u pekaru. Čekala sam neko vrijeme. Onda sam primjetila tebe kako si se šunjao oko pekare. Vidjela sam te kad si ušao unutra. Zainteresovalo me je šta to Vas dvojica radite u pekari u isto doba. Dok sam čekala da jedan od vas izađe provozala sam se sporednim uličicama. U jednoj od njih prepoznala sam tvoje vozilo. Znaš da je prepoznatljivo. Kad sam se vratila nazad do pekare. Nisam mogla da znam je li moj muž izašao, a ni ti. Zatim sam se vratila do tvoga automobila. Znala sam da ćeš naići. Kao što vidiš našla sam te.“-ponovo je uzela šolju kaffe u ruke.
„Tražiće te muž kod kuće. Neće biti dobro ako nas ponovo poveže, barem po mene.“-rekoh.
„Neće me tražiti. Rekao je da ima neka neodložna posla, te da će tek sutra biti kod kuće, tj. danas. To bi značilo da imamo vremena, nekoliko sati.“-svojim dlanovima poklopila je moje dlanove na stolu.
„Kakvim poslovima se bavi tvoj muž. Kakva je njegova uloga u pekari.“-izvukao sam ruke ispod njenih dlanova.
„Vlasnik je ugostiteljskog objekta pored magistralnog puta. Mada mislim da se još nečim bavi, ali nisam sigurna da znam šta je to. On ne voli da priča o poslu.“-ponovo je svoje dlanove položila na moje ruke.
„Znaš li da je vlasnik pekare danas preminuo. Ustvari znaš li uopšte vlasnika pekare.“-nastavio sam ispitivanje Bebe.
Vidno iznenađena pitanjem, povukla je svoje dlanove sebi i osvrnula se oko sebe.
„Nisam imala priliku da ga upoznam, mada se znam sa njegovom suprugom. Idemo zajedno na fitnes. Moram priznati da ima lijepu i zgodnu suprugu. Nikada nismo razgovarale o muževima koji su se očigledno poznavali. A šta je uzrok smrti. Bolest ili nešto drugo.“-sviđala mi se njena pričljivost.
„Prije bih to nazvao nekim strahom. Nečega se bojao. Očigledno se bavio nečim opasnim i nepoštenim.“-više sam to rekao onako za sebe.
„Mnogo si mi ti upoznat sa njegovim slučajem. Nećeš mi valjda reći da poznaš i njegovu suprugu, Mariju.“- tragovi ljubomore provijavali su kroz njeno pitanje.
„Mariju. Ne, ne poznam je.“- odgovor nije zazvučao baš najiskrenije.
To sam odmah mogao procijeniti po njenom ponašanju koje se očigledno hladilo.
Počelo je svanjivati. Bilo je vrijeme da se krene kući. Mnogo posla očekivalo me je danas.
„Hajdemo. Vrijeme bi bilo da se pođe kući.“-ustao sam i po džepovima tražio sitniš da platim račun.
Izašli smo na različite izlaze tako da smo bili manje upadljivi. Kao dva stranca.
Stojadinom sam lagano jezdio ulicama koje su se polagano punile automobilima i pješacima. Upalio sam radio koji mi je ubrzo stavio do znanja da je 07:00.
Prve jutarnje vijesti išle su na lokalnoj rado slušanoj radio stanici.
Udarna vijest, da je preminuo poznati vlasnik pekare zainteresovala me je posebno. Kao uzrok smrti naveden je srčani udar. A datum sahrane rečeno je da će naknadno biti utvrđen.
Nisam se nimalo prijatno osjećao sa saznanjem da sam ja možda uzrok njegove smrti.
U tom momentu sjetio sam se njegove supruge Marije koja mi je dala vizit karticu. Nije ni ona bila ništa posebno pogođena muževom smrti. Zaboga milog ona je sve to vidjela na monitoru video nadzora. I pored svega tražila je da je nazovem.
„Koliko je ona stvarno znala o svim muževim poslovima?“-ponavljao sam sebi nekoliko puta.
Vidno umoran stigao sam pred vrata stana. Oprezno sam išao prema ulazu, nastojeći uočiti eventualnu oasnost. Upleo sam se u nešto veliko. Nešto neslućeno i neželjeno.
„Koliko sam ja sposoban za ovakve igre? Šta je sa Đoletom? Bio bi red da odem do njega.“-pravio sam plan današnjih aktivnosti.
Ušao sam u stan. Nije bilo nikakvih tragova opasnosti. Skinuo sam odjeću sa sebe, uzeo čisti peškir i ušao u kupatilao da se istuširam.
Hladan tuš presjekao je sve moje misli. Tresao sam se ko prut. Bojler nije radio.
„Moram hitno zamijeniti bojler.“-odlučio sam istog trenutka dok sam drhteći izlazio iz tuš kabine.
Tuširanje me je dobro razdrmalo, ali nisam uspio da se opustim ispod mlaza vode. Peškirom sam se istrljao i osušio tijelo, ali svejedno neprijatni hladni žmarci u talasima su pohodili moje tijelo. Osjetio sam nepodnošljivu glad. Ali umor je bio jači.
Legao sam na stari kauč, utoplio se i istog momenta zaspao.
Probudio sam se tek iza podneva. Ustvari probudila me glad.
U polupraznom frižideru pronašao sam neku bajatu salamu, slani sir. Hljeb je bio star i mrvio se po stolu dok sam ga kidao rukama. Godilo je. Zaboravio sam na hranu otkako sam počeo da radim na slučaju. Bilo mi je malo te sam iz frižidera uzeo i maslac.
Široko sječivo noža bljesnulo je dok se maslac kupio na njemu pripremajući se da zauzme mjesto na nepravilno odsiječenoj kriški hljeba.
„Zzzvvvvvvvvrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr! Zzzzvvvvvvvvrrrrrrrrrrrrrr!“-starinsko zvono telefona presjeklo je učmalu atmosferu zagušljivog stana u kome sam jako malo vremena provodio.
„Miloše! Marija je.“-panika se oslikavala u svakoj njenoj riječi.
„Miloš je. Zdravo Marija. Kojim dobrom?“- nakon izgovorene rečenice bio sam odmah svjestan gluposti koje sam izrekao.
„Miloše pregledala sam snimke. Ima mnogo toga na njima. Na nekim snimkama koje su se dešavale prije našeg dolaska ima mnogo stvari za koje nisam znala. Bojim se Miloše. Rado bih da ti dostavim snimke. Bojim se da ih ne budu tražili kod mene. Sahrana će biti tek sutra. Kuća je puna nekih nepoznatih ljudi. Stalno dolaze i odlaze. Ne smijem ni otići u pekaru. Šta da radim?“-gotovo jecajući vapila je preko telefona.
„Marija nadam se da me ne kriviš za smrt svoga muža?“-pokušao sam da se na neki način izvinim za sve ono u čemu se odjednom našla.
„Miloše, mi nismo muž i žena već više od tri godine. Ustvari od neke nezgode na poslu, kad je izašao iz bolnice nismo spavali zajedno. Nije mi pričao o tome. Od tada se mnogo promijenio. Nenormalno se udebljao. Mislim da je sve to imalo veze sa snimcima na kaseti. Miloše to je nešto ozbiljno. Imam osjećaj da je kuća pod nekim nadzorom. Bojim se Crnog.“-tihim glasom koji se gubio Marija je plakala.
„Marija slušaj. Ja ću već sad krenuti da osmotrim okolinu tvoje kuće. Javiću ti se. Nastoj da pored sebe uvijek imaš što više poznatih i pouzdanih osoba. Vidimo se uskoro.“-bilo joj je neophodna podrška.
Desetak minuta kasnije već sam se oblačio za izlazak.
„Zzzvvvvrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr! Zzzzvvvvvvrrrrrrrrrrr!“-telefon me je zaustavio na vratima.
Vratio sam se do telefona. Razmišljao sam da se javim. Telafon je zvonio par puta.
„Miloš je. Izvolite.“-uljudno sam se predstavio.
„Miloše trebalo mi je vremena da te nađem. Želio bih stobom da se nađem. Važno je.“-poznati glas s druge strane žice bio je gotovo naređivački.
„S kim imam čast.“-pokušaj da dobijem na vremenu prije nego odlučim brzo je propao.
„Nismo se upoznali, ali na neki način znamo se. Želim da se nađemo. Može „kod Kuma“ za pola sata. Vidimo se tamo.“-po običaju koji je vjerovatno naučio u poslu nije mi dozvolio da odbijem.
„Ok, pokušaću na brzinu da sa njim obavim razgovor.“-pomirio sam se susretu sa Crnim.
Iako mi se nije predstavio prepoznao sam njegove načine izdavanja naredbi makar kroz pitanja koja bi bila nedvosmislena.
Stigao sam na vrijeme pred ugostiteljski objekat. Odlučio sam da ga sačekam napolju i vidim da li je sam došao.
Tren kasnije veliki crni automobil stao je pred mene. Zamračena stakla nisu dozvoljavala da prepoznam likove unutra.
I tad je izašao on. Crni ili kako se već stvarno zove nisam znao.
Odlučnim korakom krenuo je prema meni. Visoki čovjek njegovana lica i začešljane kose u tamnom odijelu bio je prijatna osoba za vidjeti. Opet mi je bilo neugodno zbog mojih izanđalih odijela. Pružio mi je ruku.
„Nikola.“-pružio mi je ruku.
„Nikola, ali svi me zovu Crni. Neću zamjeriti.“-njegova atletska figura i privlačan izgled bili su mi nepojmljivi za nekoga koga bi zadovoljio rad u pekari.
„Ja sam Miloš.“-predstavio sam se mada sam bio siguran da o meni zna sve, ustvari skoro sve.
„Predložio bih ti da sjednemo u automobil da možemo na miru razgovarati.“-rukom mi je pokazao da uđem u veliki komforni automobil čini se Japanskog proizvođača.
Nisam imao kud. Nisam mogao odbiti, ne ovog momenta.
Ugodna unutrašnjost automobila djelovala je smirujuće na mene. Prijatna i nenametljiva muzika opuštala je moju ukočenost.
„Kako si me pronašao?“-odmah sam prešao u napad pokušavajući da ja vodim igru.
„Nije bilo lako, ali znaš da si bio na kapiji. Tvoja slika, nekoliko lokala, podmitljivih konobara. I evo me. Odmah sam znao da na kapiji ono nije tvoje ime. Ko bi ga iole normalan ostavio.“-po prvi put se nasmiješio.
„Isto razmišljamo.“-pogledao sam ga očekujući njegovu reakciju.
„Nadam se da iskreno misliš tako. Uostalom raduje me ovaj naš susret. Nadam se razumijevanju po svim pitanjima zbog kojih sam danas s tobom.“-nekako opuštenije i bez ona navike stalne dominacije naš razgovor je tekao glatko.
Nisam ništa prokomentarisao. Čekao sam da vidim kojim tokom će krenuti razgovor.
„Prije nekoliko godina vratio sam se u zemlju. Ostavio sam sve one tekovine modernog svijeta. Njihova dvoličnost dolazila je u svakom momentu do izražaja. Nikad nisu prestajali i pored moga uspjeha u stranoj zemlji da kod njih odagna jedan stav koji nisam mogao da istrpim. Nisam mogao da dopustim da me neko smatra primitivcem ili barbarinom, samo zato što mi imamo neke svoje navike. Ja nisam zadirao u njihove navike. Doduše njihove navike ukalupilo je i članstvo u Evropskoj Uniji. Siguran sam da im nije bilo ni teško. I kad bi izgubili svaki argument na kraju bi zaigrali prljavo na barbarizam kod mene.“-počeo je naširoko da priča, ali njegov bariton bio je prijatan za slušati.
„Vrijeme zadovoljstava počelo je biti strogo ograničeno zakonima. Za mene besmislenim, ali oni nisu naučili drugačije. Ja sam se polako povlačio u svoj mali primitivizam, koji je njima bivao interesantan, magično privlačan, ali se nisu usuđivali načiniti niti jedan korak uvijek se bojeći zakona na svakom mjestu. Ustvari bojali su se pokazati da su ljudi, a ne mašine. Uvidjevši njihovu želju da budu primitivci bez osude okoline oko sebe odlučio sam se vratiti ovamo i ponuditi im ono što su zapravo podsvjesno željeli.“-tečnim glasom besjedio je.
„Vratio sam se i započeo vlastiti posao u saradnji sa jednim poznanikom.“-nastavio je.
„Sa Janjetović Slobodanom?“-nastavih.
Vidno izenađen nije skidao pogled sa puta ispred nas. Iznenađen mojim pitanjm nastavi.
„Tako je. Posao je dobro krenuo. Ali znaš i sam kad neki poso krene mnogi požele da uzmu jedan dio kolača i za sebe. Nije bilo neprimjećeno njihovo često odsustvo iz Italije. Njihova strast pobudila je pažnju jednom paralelnom svijetu koji je htio svoj dio kolača, i tada u to vrijeme i nekako se pogodilo da naša zemlja dođe pred kapije ulaska u Evropsku Uniju. Tadašnje vlasti brže bolje su počle sa usaglašavanjem nakaradnih zakona odričući se tradicije zarad lažnih zapadnih novčanica koje niko nikada nije vidio. Djelatnost kojom sam se do tad uspješno bavio postala je zabranjena, nelegalna. Vlast je zatvarala oči u nekim slučajevima pred istim stvarima, a u mome slučaju kažnjavali su svaki moj prestup krvnički. Od terora države mogao sam se zaštiti jedino s partnerom jakim kao država. I tad sam ušao u dil s njima. Povratka nije više bilo. Mislim da razumiješ.“-pogledao me je.
Kimnuo sam glavom mada nisam bio siguran baš o čemu je riječ.
„Porcellino allo spiedo.“-nekako prevalih preko jezika.
„Porcellino allo spiedo, Arrosto di maiale, Arrosto di vitello, Abbacchio arrosto..., mogao bih još da nabrajam, ali svejedno.“-nastavi.
„Posao je morao preći u ilegalu. Oni su bili nemilosrdni. Nije smjelo biti kiksa. Ovo je za njih novo tržište. Trebalo je uvesti red. Nisam imao kud. I onda se pojavio Đole sa nezgodnim pitanjima. Nisam smio dopustiti da se sruši kula koju sam godinama gradio.“-završi.
„Pekara?“-postavih mu novo pitanje.
„Baš tako. Posao sam mogao jedino na takav način nastaviti. Unosan posao.“-skrenuo je sa puta na proširenje na cesti.
„Kakva je uloga Pečenkovića u svemu tome?- pitanja su sama navirala.
„U to vrijeme, bio je jedan mali pekar sa zastarjelom tehnologijom. Na jednoj sjedeljci upoznali smo se. I tad mi je pala ideja da bi mi mogao biti od koristi. Ponudio sam određena ulaganja za male usluge. Volio je novac. Sve je dao na raskoš što je brzo svima palo u oči. U takvim momentima počinju interesovanja okoline, zakona i države o porijeklu novca.“-priča je dobijala nevjerovatne razmjere.
„Kolebanja koja su se javila u njemu nisu išla na ruku mojim partnerima koji su redovno dolazili. Posao nije mogao da trpi. Konačno su imali sve ono što su smatrali barbarskim, a da ih niko za to ne prozove. Praiskonski barbarizam proradio je u njih. Htjeli su još, još i nisu umjeli stati. Morao sam izmišljati načine kako da im udovoljim. Jordan se tad uspaničio. Istraga koja ga je ispitivala poljuljala je temelj njegove jedine vjere. Novca. Htio je nazad. Nije se moglo. I kod mojih partnera došlo je do podjele.
Morao sam ga kazniti. Nisam ga smio ukloniti tek tako.“-njegov glas polako je poprimao hladne tonove.
Hladna jeza pojačana praznim autobuskim stajalištem i udaljenošću od grada tresla me je.
„Šta je onda bilo?-pažljivo sam posmatrao svaki njegov pokret tražeći u njemu pritajenu prijetnju.
„U jednom takvom komešanju, gurnuo me je. Krenuo je da skoči na mene. Prvo što mi se našlo na dohvat ruke bila je flaša koju sam razbio i vješto se njome odbranio.“-zastade.
„Nakon toga bilo je jasno da nikad više neće imati potomstva, a ni ljubavi, ako shvataš šta želim reći“-ledeni osmjeh kliznuo je preko njegova izbrijana lica.
„Đole?“-stidljivo sam pokušao da ga navedem na odgovor.
„Đole je luzer. Nije mu sve ovo trebalo na kraju. Završiće kao i svi njegovi.“-nije pokazivao ni trunke sažaljenja.
„A njegova braća i sestre.“-mada sam znao odgovor želio sam odgovor od njega.
„Oni su kolateralna šteta osviješetnog i zakonima opterećenog zapada. Da si im samo mogao vidjeti lica.“-okrenuo je auto prema gradu.
„A šta je sa pismom za mene.“-pitao sam.
„Kriva procjena. Još jedna u nizu Jordanovih grešaka. Na njega se nije moglo osloniti. Mislio je da te uplaši i da ćeš se sa malo novca povući sa slučaja. Bio je suviše pohlepan, a opet suviše mek za ovakav posao.“-pomalo nestrpljivo je stiskao papučicu gasa.
Ćutao sam. Znao sam da nešto namjerava, ali čeka moj korak. Pustiću ga da sam kaže svoju namjeru.
„Želio bih da ostaneš neutralan kako god ovo završilo. Evo pozivnica. Večeras u 20:00 časova. Želim da se sam uvjeriš.“-pružio mi je pozivnicu u koverti.
Uzeo sam pozivnicu i strpao u džep. Razmišljao sam šta krije taj njegov poziv.
Mnogo je toga još nejasno o svemu tome. Znao sam više nego jutros, ali još uvijek srž slučaja odolijevao je svim mojim nastojanjima da pronađem tanku nit koja bi povezivala sve ove likove i mnoštvo događaja iz prethodnog perioda.
Za nepunih desetak minuta stigli smo do centra. Nismo neko vrijeme razgovarali.
„Razmisli malo. Jednom se živi.“-pozdravio se sa mnom na izlazu.
Nisam rekao ništa. Bio sam zbunjen. Lik kojeg sam trebao da se plašim predstavio se u sasvim drugačijem svijetlu ili je igrao sasvim novu ulogu.
- nastaviće se -
