mandrak72

Upalio sam auto i krenuo ka centru. Pošao sam da tražim pekaru gospodina Pečenkovića.
Bilo je nekoliko velikih pekara u gradu. Neke od njih znao sam gdje su, ali nisam nikad saznao ko su vlasnici istih.
Tek sa četvrtom pekarom imao sam više sreće. Portir na kapiji bio je ljubazan.

„Vidjeću sa gospodinom Pečenkovićem da li će vas primiti. Sačekajte malo“-ušao je u portirnicu i nazvao.
Za par trenutaka je izašao.
„Sačekajte trenutak. Sad će doći čovjek po Vas. Primiće Vas.“-reče portir i uđe u portirnicu.
Zaista za par minuta dolazio je čovjek. U rukama je nosio bijeli mantil.
„Obuci ovo. Pravila.“-pružio mi je mantil.

Obukao sam manti i krenuo za njim. Za nekoliko minuta ušli smo u upravnu zgradu. Bešumni lift za čas posla  stigao je na treći sprat.
Besprekorna unutrašnjost me je iznenadila.
„Zar je moguće da se od peciva može ovao dobro zarađivati.“-pomislio sam.
Nepoznati čovjek me je uveo u veliku kancelariju. Za stolom je sjedio jedan čovjek.
Čovjek što me doveo, izašao je iz kancelarije, zatvorio vrata i nestao.

„Ja sam Miloš Golubović. Privatni detektiv.“-predstavio sam se kako nalažu pravila normalnog načina komuniciranja.
„Ja sam Jordan Pečenković. Pekar. Kako Vam mogu pomoći?“-odmah je prešao na stvar i pokazao mi da sjednem.
Sjeo sam na stolicu naspram njegovog radnog stola. Pažljivo sam ga osmotrio. Gojazni gospodin  sa sitnim očicama rendgenski me je snimao. Lice mu je bilo jedna bezoblična masa. Grimase na licu niti su šta skrivale niti pokazivale.
„Tražim neke osobe. Neki tragovi vode ka tebi. Možda mi možete pomoći. Na slici su ljudi koje tražim. Pogledajte.“-pružih mu sliku.
Nije mogao ustati iz fotelje, te sam ustao i predao mu sliku u ruke. Mesnate i kao čekinjom obrasle ruke uzele su sliku koja je u njegovoj ruci bila smiješno mala.
„Poznate li ikoga sa slike gospodine Pečenkoviću?“-direktno sam mu postavio pitanje.
Gledao je sliku. Na licu nije pokazivao osjećaje.

„Ja sam samo pekar. Nemam mnogo kontakata osim sa zaposlenima.“- nezainteresovanim glasom odgovorio je.
„Gospodine Pečenkoviću, ja neću odustati od istrage. Riječ je o mom prijatelju. Znate li sudbinu likova sa slike.“-trudio sam se biti što jasniji.
„Ne mogu Vam ništa reći o tome.“-gospodin Pečenković nastojao je razgovor što prije da završi.
„Ne možeš ili ne želiš?-pokušao sam brzim i kratkim pitanjima da ga uhvatim u laži.
„Ne želi.., ne mogu ti ništa reći o tome.“-odmah se zbunio na brzo i kratko pitanje.
„Ako ne možeš, onda sigurno nešto i znaš.“-brzo sam izvlačio zaključke koji možda i nisu bili na mjestu, ali su bili dovoljni da od njega izvučem što više.
„Ne znam, ustvari ne smijem.Ne bi ti to razumio.“-vidno zbunjen nastavi.
„Ja sam vrlo dobro razumio. Ti vrlo dobro znaš o čemu govorim. Istraga je došla do tebe. Ako ne budem imao drugih dokaza moraću ozbiljno da se pozbavim s tobom.“-ozbiljnim glasom priprijetio sam mu.
„To je vrlo komplikovano. Svemu je kriva ova nesretna Evropska unija. Do prije par godina o ovome ne bi sad razgovarali.“-počeo je debeli da iznosi činjenice.
„Možete li biti malo konkretniji?“-pažljivo sam posmatrao crte lice koje su se mijenjale iz X-sa u Y i obratno. Na momente njegove oči nestajale bi iza sala, a potom bi munjevito sijevnule s nekom neobičnom svjetlošću.
„Kažem Vam šta znam. Ja sam beznačajna karika u tom lancu. Obavim tek dio posla a sve ostalo je tajna. Poznam većinu sa slike. Ustvari samo sam ih jednom vidio tako da ne znam njihovu sudbinu.“-odgovori Pečenković.
„Da li Vam ime PORCELLINO ALLO SPIEDO šta govori.“-išao sam u srce problema.

Trznuo se kao oparen vidjevši da znam više nego  što je mislio, mada sam išao na blef.
„Ne.. ne znam ništa o njima. Nemojte me to pitati.“-uplašeno je počeo zamuckivati.
Znao sam da zna više nego što želi da kaže te sam nastavio još ubjedljivije.
„Gospodine vidio sam vašu kuću. Sumnjam da je ono sve moguće od posla kojim se bavite. Ne bih želio da čeprkam dublje od onoga što mi je neophodno. Radi se o životu i smrti. Nemojte dalje tonuti u glib.“-ovo sam naglasio tako da sam malo podigao ton.
Nisam skidao pogled sa njega, a u stvari sam mislio na njegovu ženu. Uvijek sam se pitao je li novac motiv koji pokreće ljubav.
Smrtno uplašen skočio je sa fotelje i kleknuo preda mnom.
„Nemojte molim Vas. Nemojte me miješati sa njima. Oni nemaju milosti. Oni su naučili, njima nema povrtaka Zato su opasni.“-jecao je dok mu se glas gubio.
Htio sam iskoristiti stečenu prednost.

„Kako da dođem do njih?“-ozbiljnim tonom ga upitah.
„Ako saznaju da sam im rekao mene više nema. Njih više nema ništa se tu više ne može popraviti“-slomljena glasa Pečenković je klonuo na pod.
Kao nožem istina mi je probola srce. Kako da to Đoletu kažem. Kako da to kažem Đoletu u onakvom stanju.
„Gdje se okupljaju, moraš mi reći.“-drmusao sam mu ramena.
Želio sam još informacija.

„Ko su oni. Odakle su. Kakave veze oni imaju sa Đoletovim braćom i sestrama.“-pitanja su navirala ko iz rukava.
Nisam se mogao suzdržati. Pečenković je tupo gledao. Njegov pogled nije bio ljudski.
Želio je još nešto reći. Ispružio mi je ruke. Dozivao je. Sagnuo sam se prema njemu.
Njegov glas bio je slab. Gubio se.

„Janjetović. Janjetović Slobodan. On....“-glas je nestao.
Izvrnuo je očima. Klonuo je na pod. Njegovo ogromno tijelo na podu je ležalo nedefinisanog oblika.
Panično sam se osvrnuo oko sebe. Odjurio sam prema stolu i potražio sliku. Ponovo sam se vratio do Jordana Pečenkovića. Nisam znao šta da radim.
Ponovo sam se vratio do stola. Otvarao sam ladice da bih pronašao bilo kakav trag. Ništa mi nije privlačilo pažnju. Jordan Pečenković bio  je pedantan upravnik.
Vratio sam se do njega. Nije davao znake života. Pogledao sam mu u džepove. U jednom od njih pronašao sam malu ceduljicu. Strpao sam je u džep, a gospodina Jordana teškom mukom vratio u fotelju. Osvrnuo sam se oko sebe i potražio kamere u kancelariji. Nije ih bilo.
Nakon toga sam istrčao u hodnik. Derao sam se ko lud. Iz susjedne kancelarije istrčao je čovjek koji me je uveo kod Jordana Pečenkovića.
„Gospodin Pečenković. Pozlilo mu je.“-dizao sam paniku, glumeći uplašenost.

Čovjek je utrčao u kancelariju. Prišao je Jordanu, opipao bilo. Potom je prišao telefonu i obavio kratak razgovor.
„Imao je slabo srce. Opominjali smo ga za hranu, ali nije htio slušati.Pozvao sam hitnu službu. Oni će obaviti ostalo.“-objašnjavao mi je čovjek.
„Kod portira ostavite svoje podatke, ako bude neophodno da posvjedočite. Možete poći“-čovjek je bio ljubazan.
„U redu gospodine.“-pošao sam prema izlazu ohrabren što nije tražio da ostanem do dolaska hitne službe i policije.
Čini mi se da sam nakon par koraka stigao do portira.

„Gospodin Pečenković. Pozlilo mu je.“-glumeći iznenađenost prilazio sam portiru.
Portir se malo zbuni. Odlučio sam iskoristiti njegovu zbunjenost.
„Upišite moje ime, za svaki slučaj.“-nudio sam moje podatke.
Zbunjeni portir i ne zatraži moje podatke. Sam sam mu izdiktirao.
„Jovan Mišljenović, telefon 778-873, ako šta zatreba samo zovite.“-dao sam mu lažne podatke.
Portir mi se zahvali. Produžio sam prema svome automobilu. Sirene Hitne pomoći i policije parale su vazduh. U par koraka sam stigao do automobila. U brzini sam zaboravio skinuti mantil. Brzo sam ga skinuo u vožnji i pošao sam prema uredu.
Nisam želio da me iko dovede u vezu sa nedavnim slučajem.
„Janjetović Slobodan.“-motalo mi se po glavi.

Nisam mogao da se sjetim odakle mi je poznato to ime. Stigao sam pred pivnicu. Uzeo sam mantil smotao ga pod mišku i ušao u ulaz gdje mi je bio ured.
Ništa nije bilo sumnjivo. Ušao sam u kancelariju. Mantil sam odložio na stol i potražio ceduljicu koju sam našao u kaputu Jordana Pečenkovića.
Sricao sam tekst poznatog sadržaja:
„Porcellino allo spiedo, Arrosto di maiale, Arrosto di vitello, Abbacchio arrosto.....“-čitao sam niz koji je tekao dalje.
Ostatak teksta bio je nečitljiv. Pocijepan. Na rubovima papira mogla se primjetiti zamašćenost. Papir sam primakao nosu i ponovo osjetio onaj miris koji je bio prisutan na pismu. Papir sam odložio u džep.
Uzeo sam mantil da ga sklonim i bacim u smeće. Poznat miris zagolicao mi je nozdrve.

U potpunosti se slagao sa mirisima zatečenim na pismu i papiriću iz džepa Jordana Pečenkovića.
Pala je noć. Krenuo sam u pivnicu. Mantil sam bacio u kontejner sa smećem. U pivnici je bila gužva. To mi je odgovaralo. U gužvi neće ni primjetiti kad sam došao. Alibi je bio stvar koja nije bila suvišna u ovakvim momentima.
Našao sam slobodno mjesto na kraju šanka. Starinska pivnica obavijena dimom bila je idealno mjesto da provedem ostatak noći.
Joca me je primjetio. Nasuo je kriglu piva i donio mi je raspoloženiji nego zadnji put.
„Znaš li čovjeka po imenu Janjetović Slobodan.“-uzeo sam kriglu i povukao prvi gutljaj.
„Mislim da ga i ti jako dobro poznaješ ili brzo zaboravljaš nove lekcije. Bebin muž.“-Joca je bio direktan.
„Čim se on u stvari bavi kad se ne bije.“-zapalio sam cigaretu koja mi je jako prijala.
„Nisam siguran. Čini mi se da ima nekakav restoran ili kafanu na magistralnom putu poslije petlje.“-Joci kao da je prijao stimulans.
Bio je rječitiji i mnogo korisniji nego inače.

„Možda bih večeras mogao da malo pronjuškam oko pekare.“-u trenu sam odlučio.
Sačekao sam nekih dva sata. Na satu je bilo tek nešto iza 22 časa.
Automobilom sam stigao negdje oko 23 sata u sporednu uličicu pored pekare. Ulica je bila pusta. Nije bilo čak ni pasa lutalica niti slučajnih prolaznika. Parkirao sam ispod nekog divljeg kestena.
Krenuo sam da istražim moguće prilaze i pozicije čuvara. Ubrzo sam ustanovio da je pekara bila bolje obezbijeđena nego što je to neophodno za jednu pekaru.
Uspio sam primjetiti i sigurnosne kamere i dvojicu naoružanih čuvara dobro skrivenih u zamračenom dijelu neosvijetljena parkirališta.
Činilo se da je glavna kapija bila mjesto najslabije čuvano. Tražio sam slabe tačke i mrtve uglove kamera.

Dok sam istraživao propuste kapiji se približilo jedno dostavno vozilo. Vozač je nakratko stao, izmjenio par riječi sa portirom. Nakon toga automobil je nestao u pravcu pekare. Pred njim su se otvorila velika vrata koja su se brzo zatvorila za njim. Očigledna je bila uigranost čitavog tima.
Nisam smio gubiti ni trena. Potrčao sam preko puta. U sjeni jednog ariša preskočio sam ogradu. Nisam imao vremena mnogo na raspolaganju. Brzim koracima pretrčao sam prostor do nekolicine parkiranih vozila sa velikim natpisom „Pekara Pečenković-peciva baš za Vas“. Zastao sam i osmatrao da vidim da li sam primjećen. Ništa. Tišina je bila povremeno prekidana ponekim automobilom koji bi prolazio ulicom.
Pored ulaznih vrata nalazio se red malih prozora. Iza nekih nazirala se svjetlost, a par njih bilo je zamračeno.
Položaj ispod prozora bio je nekako slabo osvijetljen. Stajao sam skupljen ispod prozora. Oprezno sam provirio kroz  jedan od prozora. Zbog straha da ne budem primjećen nisam se usudio dobro pogledati njihova lica. Odmah sam odlučio da bi bilo najpametnije ući u objekat po svaku cijenu. Išao sam od prozora do prozora. Pokušavao sam otvoriti neke od neosvijetljenih prozora. U trećem pokušaju da otvorim prozor brava je škljocnula, prozor je bio slabo zabravljen.
Jače sam gurnuo prozor i uskočio sam kroz otvoren prozor.

Našao sam se u mraku. Prozor sam pritvorio. Mrkli mrak zaslijepio mi je oči. Trebalo mi je par trnutaka da se priviknem na mrak. Prostorija u kojoj sam se našao bila je prazna. Osim ormara za garederobu radnika nije bilo ništa. Oprezno sam prišao vratima. Otvorio sam ih i provirio u hodnik.
Uski slabo osvijetljeni hodnik išao mi je na ruku.

        -   nastaviće se   -