mandrak72

Нећу да размишљам о годинама. Није ни Грбо.

Грбо је неугледни мјешанац. То га није издвајало од осталих сеоских паса. Уосталом сељаци нису много марили с ким се керуша парила. Село је велико, керова много. Много је и посла да би се сељак бавио пасијом забавом.

Уосталом газда уколико би одлучио до подмлади дворишно обезбијеђење одабрао би по њему најљепше штене, оставио за куће а остале подијелио евентуално заинтересованима или би их подавио у оближњем водотоку. Још једна гладна уста никоме  нису неопходна.

Необично у том поретку ствари је чињеница како је и Грбо преживио.

„Двадесет и шест година!“ – с невјерицом сам понављао за комшијом док ми је причао о Грби.

Моје познанство с Грбом започело је с почетком подизања сеоског имања. Тај сеоски лајавац никада није показивао велику потребу за мојим присуством што ме је понекад помало и иритирало. Чак би се могло прије рећи да је своју наклоност више показивао према моме оцу и мајци.

Комшија је поред њега имао још једног ротвајлера, једног кућног чупавца те мјешанца ниског раста најближег каквом јазавичару.

Да ли због својих година Грбо није био на ланцу. Имао је пред собом сво сеоско пространство. Међутим није он био авантуриста немирног духа.

Непогрешиво би знао када је код нас вријеме јелу. Лаганим кораком прешао би преко пута и прешао у наш посјед. Отац би редовно устао од стола, узео дио хране и бацио пред њега. Када отац није био ту исто би то учинила и мати.

Након што би појео понуђено опет би се истим путем вратио у своје двориште.

Годинама је то тако трајало. Када није било оца ни мајке на селу храну би му носила супруга или ја.

Вријеме је пролазило. Смијењивала су се годишња доба. Родитељи уриједили одласке на село. Грбо је прелазио по навици. Чекао свој дио оброка.

Још једна зима је минула. Прољеће је увелико стигло у село. Захуктавали су се радови у башти. С прољећем су се и наши одласци на селу интензивирали.

Доручак је био на столу. Топли уштипци, сланина, сир, ајвар. Годили су уморном тијелу. Снага се враћала. У тањиру преостао је уштипак, сланина. Знао сам шта чинити. Изнио сам храну на уобичајено мјесто, погледом тражио Грбу. Надао се да ћу га видјети како тромим кораком иде по храну, нимало ми не указујући било какву захвалност, најмањи потез махања репа. Навикао сам се на то од њега.

Није га било.

Наставио сам са осталим радовима на имању. Кад је умор почео да стеже моје тијело сунце је већ зашло. Изнова сам нахранио тијело и утонуо у заслужени сан.

Након доручка прикупио сам остатке хране и изнио их на двориште за Грбу.

Тад сам га угледао.

Нетакнут уштипак за Грбу.

Nedavno, iz štampe je izašla moja nova zbirka kratkih priča. Rodeo u Donjem Vakufu. Izdavač je Imprimatur iz Banja Luke.

Najveći dio priča nalazi se i na samom blogu. Ovom prilikom bih zahvalio Vama i svim dragim ljudima koji su bili svjedoci nastajanja mnogih od njih. Mnoge zasluge idu i na Vaš račun jer ste bili inspiracija. Hvala Vam.

https://imprimatur.ba/shop/sve-knjige-2/rodeo-u-donjem-vakufu/

Још једна недеља ударила је рецку у камено сиво јутро села подно Грмеча. Млађи брат након бријања још једном је сапуном за бријање насапунао обријано лице, покушавајући одложити оно што се чинило неизбјежним.

Није требало нешто рећи што се већ није знало. Папири за одлазак на привремени рад у Њемачку одавно су ко кнедла у грлу уселили необичну тишину у кућу. Сваки уздах, залогај, гутљај парао је тишину која се могла сјећи бридом длана. Сваки поглед, сваки сусрет очију постао је предмет анализе. Пермутација значења прогресивно је расла у свим правцима осим у оном којим би све стране биле задовољне. Међутим такав правац није постојао.

Ако би историја из ко зна којег разлога тражила у својој дуговјечности дан кад су погледи били на изразито високој цијени, драгоцијени ко ријетки племенити метали ни слутила није да је управо несвјесно присуствовала том дану у малој сиротињској кући са кухињом и два одјељења за спавање. Једно за родитеље, а друго за петоро дјеце.

Однедавно једно од њих своју срећу ковало је под њемачким сунцем. Друго је било на корак од истог чина с намјером да биједи у кући нађе достојна противника, а нади за боља времена савезника.

Вријеме неодложног сусрета погледа неумитно се примицало. Кулминација тупог бола титрала је, прожимала је како душе родитеља, тако и млађег сина.

Није била непознато нова адреса сина у Њемачкој. И назив циглане био је исти гдје је материјално стање поправљао старији син. Исти је пут, утабана стаза према полазној станици. Све је исто. Само је бол двострука. Неиздржљива.

Дмитар је очврснуо. Тому су умногоме помогле вреле цигле које су пекле већ печене дланове, прековремени сати. Видио је то и швабо. Коврџави ћутљиви странац коју се ријетко служио шкртим и оскудним њемачким језиком говорио је искључиво оним што је знао и изнова понављао до савршенства. Тешким радом испуњавао је сваку норму без проблема, готово свакодневно подижући љествицу својих могућности далеко изнад осталих. То није остало непримећено.

Гледао је у шефа смјене Дитриха док му је полагано и стрпљиво објашњавао да уколико има брата који би дошао да ради, да би га са задовољством запослио. Иако је тада генетика ријеч коју би му Дитрих тешко гестикулацијом дочарао, било му је јасно зашто то тражи од њега.

„Управо ми треба погонски електричар“, било је оно што је најбоље разумио.

Управо због тих ријечи много шта се десило у кући. Примамљива понуда да се олакша живот у селу. Нови извор примања убрзао би план изградње нове куће. Куповину трактора, подизања дијелова имања, штала, поправке оронулих штагљева и појата. Увођење струје у домаћинство. Куповина електричног млина за жито, и још много, много жеља. Вјешто скривених од дање свјетлости, брзог и непромишљеног језика, дубоко иза очних капака. Вјешто распакиваних тек онда кад сви укућани дубоко усну. Тек онда би се јасно, готово на дохват руке указивали радио апарат, нови лонци, мараме за косу, још једна крава, гумена лопта која би се тјерала до дубоко у ноћ по ливадама, школском игралишту. Много потребних и непотребних ситница које је како бујна машта тако и животна потреба процијењивала, ломећи се као да се све ријешава ноћас у глуво доба, ту између одавно кречених зидова. Све је било готово ту. Опипљиво, готово употребљиво. Спремно да изађе из уста, с тешком муком задржано иза зуба, осим уздаха који је вјешто избјегао све препреке.

„Ех“, готово нечујан парао је тишину.

„Што не спаваш Мико?“ кобајаги љутио се Миле на супругу Милицу, у себи жалећи неке своје“грубо“ прекинуте тренутке, своју поставку потреба вјешто је слажући и предлажући као какав умјетника док обилази припремљену изложбу тражећи да му се није што поткрало и затурило.

„Ма пусти, знаш, размишљам о Слави. Требало би какво прасе уговорити, ова наша још су ситна. Срамота би било да пофали кад стигну гости, а и дјеца су се ужељела меса.“, невјешто је лагала.

Вјетар је струјао кроз тавански простор, свирао за своју душу. Имало би се шта и о чему причати. О жељама и стварним потребама.

Ћутало се тактички. Иза свега тога крило се нешто много теже и дубље. Нешто што је било извесно.

„Оде нам и Драго“, било је све оно што се вјешто избјегавало изрећи у кући. Нико није имао храбрости да макар на тренутак такву истину супростави обичним људским потребама. Да поколеба савезника за протјеривање сиромаштва с кућног прага.

Напокон, то је требао бити само одлазак на привремени рад у Њемачку. Обојица би били скупа. Могли би припажавати један на другога. Туђи је то свијет.

Драгутин је њежнији од Дмитра. Болешљив. А и најмлађа Дрена је много више везана уз њега.

Драгутин је управо завршио са бријањем.

Док се бријао пажљиво је крио поглед у огледалу. Одао би га тај поглед.

Више није било одлагања. Требало је подићи поглед. Суочити се родитељским.

„Драго, сине. А што бар ти не би остао? Дали смо Митра у свијет. Ми смо сваког дана све старији. Не би било лоше да бар један остане при кући.“, коначно се оте из уста оца.

Као да се Грмеч стровалио са Драгутинових леђа. Колико год да је желио ићи у свијет, један дио њега дубоко је желио да остане. Извадио је све потребне папире. Пасош, визу,радну дозволу. Сликао се. Све је било готово. Међутим,позив његовог оца да остане разбио је чахуру гдје се дубоко у њему угнијездила, на прагу да се успава и његова жеља да примјени своја знања стечена у школи ученика у привреди у Љубији гдје је небројено пута са оцем подијелио постељу рудничког смјештаја и ручак из рудничког ресторана.

И остао је Драгутин. Није отишао кад су многи одлазили. О томе да ли се икада покајао није причао. Нисам никада осјетио потребу за тим да га питам. Знам да је читав свој живот напорно радио да подигне кућу, дјецу.

Поред свега тога, ни оно поткровље у коме смо одрасли никада ми се није чинило тијесним. Мој пони бицикл није имао оне силне брзине и банана сиц што би било јако пожељно имати у оно вријеме. Моје патике нису имале звучна имена, али су увијек биле читаве.

У једно сам сигуран, моју наклоност није куповао скупим поклонима, сокоћалима које би убрзо прекрила прашина заборава. Умјесто тога знао је да ми покаже и да ме научи како се израђује и шемира прикључни ормар док сам још био основац и по завршеном послу да ме почасти.

Мој отац није био гастарбајтер, иначе би ову причу причао неко други. Он је био мој гастарбајтер фајтер.

То је био и јуче. Са седамдесет првом годином на леђима дошао је на село да ми помогне око неких радова.

Неке ствари једноставно немају цијену. Неко то научи прије, неко ће научити касније.

Новац је и даље само средство за трговање. Само треба пазити на висину цијене. Поготово ако плаћаш.

Koliko sam samo puta sa zavišću gledao na komšiju s kakvom lakoćom mijenja automobile. Uspijevao je loš automobil da dobro proda, a dobar jeftino da kupi. Često bih se čudio zašto se brzo riješavao dobrih automobila. Tu njegovu osobinu pripisivao sam njegovom nedostatku sentimentalnosti.

„Zašto da ne uzmem neku kintu za njega. Ipak, to je samo gomila metala“, znao bi reći.

Bože, koliko sam samo vagao, razmišljao, istraživao kada sam bio skupio novac za kupovinu automobila. Čini mi se da sam sa svakim danom manje znao i bio siguran u svoje stavove. Ono što bi danas proglasio  pravom odlukom, već sutra bi nazivao najvećom glupošću.

„Kome sutra takav auto prodati?“.

Kada je došlo vrijeme za prodaju mog vremešnog automobila pokušao sam da komšiju koji je već imao svoj plac za prodaju polovnih automobila da konsultujem kako bih formirao cijenu i dao automobil na prodaju preko oglasa.

„Da je bar švabo, dobio bi dobru cijenu. Ovako korejca neće niko, osim ako cijena nije daleko ispod one koju očekuješ.“

Njegova cijena je bila upola one koju sam očekivao, ali morao sam i njega da razumijem. Živio je od toga.

Automobil sam dao na oglas, formirao sasvim pristojnu i fer cijenu.

Po običaju posjeta oglasu je bilo ali ne i konkretnih ponuda. Tek nakon osam dana javio se čovjek da bi došao da pogleda automobil u srijedu.

Automobil sam oprao, očistio i čekao na dogovorenom mjestu.

Bio sam tužan dok sam gledao mog Ševroleta kako trpi ispitivačke poteze i poglede sumnjičavog Andrije iz Prijedora.

Automobil sam kupio uz pomoć roditelja. Nikada neću zaboraviti onaj dan kada sam sa suprugom otišao u Banja Luku da uplatim avans. Činilo se da lebdim. Zajedno sa nama bile su naše dvije kćeri u salonu, još uvijek sasvim malene da bi mogle da shvate buru emocija kada sam potpisao ugovor u kupovini automobila. Bio je to prvi novi automobil u mojoj radničkoj porodici. Dok sam potpisivao ugovor krajičkom oka posmatrao sam njihove male sandale tog toplog maja 2010 godine i ruke supruge koja ih je držala.

„Imaš nekoliko fleka na zadnjem sjedištu. Znaš li koliko košta dubinsko pranje?“, pokušavao je indirektno obarati traženu cijenu Andrija.

Ćutao sam. Da dobro znam za njih. Nisam ni pokušao da ih skrijem. Znam i da su nastale avgusta iste te godine kad je automobil kupljen. Vraćali smo se sa sjajnog ljetovanja iz Herceg Novog. Te godine mlađa kćerkica nije mnogo marila za kupanje u moru. Više je uživala u pijesku i na ležaljci nego u moru. Pored toga dobro sam pamtio večernje šetnje, kada bi nakon nekog vremena stala ispred mene tražeći da je nosim. Nerijetko bi zaspala na ramenu. Zbog vijugavog puta i krivina mlađoj kćerkici bila je mučnina pa smo stali pored puta da se osvježi i malo oporavi. Prilikom ponovnog kretanja ispala joj je flašica sa sokom koji se razlio po sjedištu.

„Na vratima ima nekoliko packi.“, prenuo me je pedantni Andrija dok sam premotavao film sa ljetovanja.

Da imao je. A ko ih nema. Svi ih imamo. Neko mi je ogrebao auto dok sam sav smeten i usplahiren kupovao sokove i kolače za babicu i doktora u Prijedoru. Iako sam po treći put postao otac nisam mogao da ne pustim suzu kada su mi iznijeli zamotuljak od 3900 grama koji sam poljubio a sestra se čudila kako otac može da pusti suzu. Možda bi razumjela kada bi znala kroz šta sam sve prošao do tog trenutka. Komplikacije pri porodu, uznemireni poziv od doktora da se vratim u Prijedor zbog supruge. Njenog blijedog i zabrinutog lica koje je samo par sati prije toga blisatlo. Lice njaljepše trudnice ikada. Sve one bitke, čekaonice, sumnje i razočaranja dok smo čekali da dobijemo prvo dijete. Prve temperature, ospice, alergije, astmu. A taj dan sam već bio otac treći put.

„Imaš i neko ulubljenje na haubi.“, zabrinuto je odmahivao glavom.

„E moj Andrija“, mislio sam onako za sebe i smješako se dok ga gledam. Da ti samo znaš koliko sam taj dan bio narastao kada je moja najstarija kćerka osvojila nagradu kao ubjedljivo najbolji đak generacija ne bih se čudio da sam ga zgužvao kao brod od papira kada sam se naslonio na njega, a ne samo haubu ulubio.

Kroz glavu su mi prolazile sve one situacije kada sam zabrinuto jurio u bolnicu u Prijedoru, nosio igračke da mi kćer ne plače na rastanku ali bez uspjeha, odzvanjao sav onaj smijeh dok smo se smijali dogodovštinama sa plivanja, sela, kupovinama na sajmu knjiga u Banja Luci.

Sa svakom novom primjedbom, manom Andrija je nesvjesno povećavao cijenu automobila.

„Znaš, ja ne bih mogao da ti dam više od .... konvertibilnih maraka. To bi bila moja zadnja cijena.“

Isuviše malo je ogrebotina, ulubljenja. Ništa nasuprot svim onim momentima koje ću zauvijek pamtiti i koji su oblikovale i obogaćivale porodicu i mene svih ovih godina.

„Automobil nije na prodaju“, s radošću uskliknuh.

Andrija nažalost toga trenutka nije znao da pred sobom ima limuzinu od milion dolara. Svejedno ni onda ne bi mogao da mu prodams crvenog Ševroleta.

Ogrebotine ponekad govore mnogo više nego polirana karoserija. One su potvrda svih prohujalih godina, najjači svjedoci da smo živjeli. Neke od njih ne bi mogle sakriti ni najvještije ruke lakirera, one se nose kao ordenje životu. Najvećem bogatstvu.

Kada bi neko posmatrao Miloša s cigaretom u ustima a da ga dovoljno ne poznaje ne bi odmah uočio da ima kratku bradu, onu odmilja u narodu nazvanom umjetnička. Čak ne bi pomislili da ima brkove.

Kada Miloš zapali cigaretu, postavi je između kažiprsta i srednjeg prsta. Pri tome čvornati kažiprst pokriva kompletnu gornju usnu, a srednji i ostali prsti donju usnu i bradu. Samo sjajni plamičak bi se zažario kada bi duboko udahnuo, povukao novi dim, zastao par trenutaka i ispustio ga ispod prsta iznad donje usne i brade. I postupak bi ponavljao sve dotle se crveni plamičak ne bi primakao do požutjelih prsta.

Dok je u limenoj pepeljari pred domom zdravlja gasio opušak od cigaret, pažljivi posmatrač bi primjetio njegovu bradu. Prosijedu njegovanu bradu koja je od duvana poprimala zlatne tonove.

Energičnim korakom uputio se na zakazani ljekarski pregled kod porodičnog ljekara.

„Pa, Miloše“, otezao je sa dijagnozom stari ljekar dok je pogledao u njegovom pravcu, „čini se da je vrijeme da duvan od danas bude pripisan prošlosti“.

Miloš je dalje jednim dijelom svoje prisutnosti slušao ljekara, njegovu dijagnozu, predloženu terapiju. Sve zabrane i preporuke, sve opasnosti od nepridržavanja od njih, a drugim dijelom sebe je razmišljao o svemu onome štoe je prethodilo posjeti ljekaru.

Dan prije poslodavac ga je pozvao u kancelariju, nimalo nježno mu saopštio da zbog pomanjkanja posla mora otpustiti dio radnika među njima i Miloša.

„Znaš, ja sam siguran da ćeš se ti lako snaći. Za dobrim radnikom se uvijek otimaju,“, ni sam siguran da govori istinu tješio ga je poslodavac, „a čim se meni ukaže potreba ja znam gdje si ti i zvaću te ponovo na posao. Sad je tako kako je, ja moram ostaviti mlađe. Manje su skloni bolovanju. Ti to najbolje razumiješ.“

„Znaš, ja sam siguran da ćeš slušati savjete. Ukoliko se budeš pridržavao savjeta prodisaće pluća, a posao neće pobjeći. Evo napisaću ti poštedu za narednih mjesec dana, pa poslije ćemo vidjeti. Kontrola je za mjesec dana“, jednoličnim glasom i dalje je pričao ljekar.

Miloš nije ništa rekao, kimnuo je glavom, nasmješio se doktoru, uzeo napisanu potvrdu i recepte i izašao u hodnik.

Da nije bio kod ljekara prije par trenutaka odmah bi se mašio za džep, pogužvanu kutiju s cigaretama i vještim pokretom uplaio cigaretu. Sve je to po navici uradio, sem što nije upalio cigaretu. Dlanom je prekrio usta i bradu, držao nezapaljenu cigaretu. Umjesto dima kojeg bi zaustavljao u plućima praveći protivtežu boreći se s mukom koja ga je pritiskala iz vanjskog dijela svijeta. Ali kako nije bilo dima bitka je već bila izgubljena. Ljutito je zgužvao cigaretu i tromim korakom uputio se kući gdje ga je čekala porodica.

Ovoga puta scenario koji je njegova supruga čitala čim bi ga spazila bio je bačen. Zgužvan i odbačen. Miloš nije mogao nikada da joj zataji kada ima neki problem. Pokušao bi da ga zamaskira cigaretom, ali jasno je čitala njegovu mimikriju. Pustila bi ga da se izduva, prepuštajući mu da odredi pravi trenutak da joj saopšti svoje muke. Ovoga puta o maski nije bilo govora.

S vrata ga je pročitala. Nije ga ništa pitala.

„Dobro je“, promrmljao je mimikriju koja to nije, odlažući još koji trenutak do istine.

Pozdravlja Vas mandrak72, neostrašćeni i omašćeni lola s čvarcima na reveru i slaninom ko podlanica mjesto fitilj kravate.

M.B. iz Tomislavgrada vratio se iz Njemačke kući zbog toga što se tamo radi od ponedeljka do petka. Kaže da je to nespojivo za onoga ko je naučio da živi od danas do sutra.

Zabrinuti građani pitaju se kako sa Led sijalicom da othrane piliće u kartonskoj kutiji.

Stručnjaci su jednoglasni. Homoseksualnost nije bolest. Ljudi su jednostavno navučeni.

Pedantni statističari su primjetili da postoje klubovi koji će biti upamćeni kao klubovi koji nakon postignutog vodećeg gola izgube utakmicu ili samo izgube utakmicu.

Primjećeno je da su mnogi korisnici društvenih mreža od svih mogućnosti koje nude otkrili samo onu za promjenu avatara.

Pozdravlja Vas mandrak72, revizor onomatopeja kućnih ljubimaca i stovarišta rudnog blaga ispod žita.

1.       Kontraverzni biznismen. Kad ovu kovanicu cujem na javnim medijima dodje mi da se ispovracam u frizider. Da trajno sacuvam misljenje o tome.
2.       Kolega mi se hvali kako je poceo pisati pjesme. Bolje i to nego da sjedi golom guzicom na betonu.
3.       Godinama odvajam od usta. Upljuvan TV ekran najbolje to zna.
4.       Godinama sam odvajao od usta. Rezultat, sva pljuvacka je isparila.
5.       Nije cudo sto su nasi odnosi sa SAD naruseni. Bombardovanje nas je itekako pogodilo.
6.       Srpski mediji po medijima povlace Sorajinu sisu. Dzaba van trud novinari. Iz te muze nece poteci mlijeko, samo moze oko ispasti. Njoj samoj i to je dovoljno, za takve nosi cep od sudopera na sisi. Zacepice zlu netrebalo.
7.       Sorajina sisa danas je zauzela prostora u medijima vise nego problemi Srba na Kosovu. Bice na kraju ipak da ce stati svi Srbi pod Sorajinu sisu.
8.       Naši piromani imaju dušu. Najradije bi zapalili preko grane.
9.       Student nije zapalio zito. Zapalio je preko grane.
10.   Followersi me zaobilaze ko neplivaci Slaviju.
11.   Polticari su vrlo osjetljiva kategorija. Najcesce se pokvare mnogo prije isteka mandata.
12.   Moja sabrana djela na putu do citalaca vodio je istrazni sudija.
13.   Za moja sabrana djela najzasluzniji je tuzilac koji je sve to ukoricio u sasvim pristojnu optuznicu.
14.   Moja sabrana djela ostala su bez odjeka, a i sudija je ostao bez teksta.
15.   Da ovdje nesto smrdi bilo je jasno cim su isplivala govna.
16.   Zalud kukamo za odlivom pameti kad ne znamo ni gdje smo suplji.
17.   Decemarski izbori u Srbiji. Prilika da se na birackim spiskovima jos jednom nasa imena sretnu sa imenima nasih preminulih predaka.
18.   Svaki treći muškarac stariji od 40 godina ima problem sa potencijom. Znači dvojica zajebavaju, treći podjebava.
19.   Ako ste me pozvali na svadbu to vam ne daje za pravo da mi trubace predstavljate kao iznenadjenje veceri. Tolika budala nisam.
20.   Ako kazem da u citavom skolovanju nisam pustio glasa na muzickom vaspitanju da li me to kvalifikuje kao covjeka od povjerenja ili bez sluha.
21.   Starlete ne moraju da pumpaju silikon u mozak. Taj benefit stekle su rodjenjem.
22.   Pa jel istina da BgH2O tone. Znao sam. Nemamo more al Titanik gradimo.
23.   Pravi Srbin ne nosi torbice. Pravi Srbin nosi fišeklije.
24.   Bojim se da sve više želim biti manje informisan.
25.   Još jedan poziv starletama iz klonja da uzorke stolice predaju u laboratoriju.
26.   Pitam se kakvih problema imaju starlete te se slikaju po klonjama kafića. Stolica sa parazitima nosi se na provjeru u laboratoriju mačke.
27.   To ode do mora na dan, pređe 500km samo da uslika noge i napiše neprocjenjivo. U pravu si sestro takva se budala ne može platiti.
28.   Ja sam krompir povadio. A vi, sta ste ucinili za svoju zemlju?
29.   Poltron nije repa bez korijena da se moze iscupati.
30.   Kod nas nema sta nema. I svakoga dana sve vise nema.
31.   Poltroni ne vole vlažne maramice. Ne vole kad im se neko miješa u posao.
32.   Guzonja daje oduška. Poltrone ubi promaja.
33.   Poltroni zbijaju redove. Guzonji zinulo dupe.
34.   Praziluk u brizi. Zinula guzica.
35.   Poltroni se gnušaju. Ulazi su zakrčeni prazilukom.
36.   Obezglavljeni je dobrano pogubljen. Još ne može da sveže gdje mu je glava a gdje guzica.
37.   Obezglavljeni bi imao štošta da kaže, ali već neko vrijeme nije dobar s glavom.
38.   Kriza s Makedonijom prijetila je da zasjeni onu na Korejskom poluotoku. I ovoga puta glavnu rolu odigrala je usijana glava.
39.   Komšije naše pokazali smo vam zubice i neka vam to bude opomena da znate s kim se kačite.
40.   Kad smo prvi put pekli pile supruga i ja toliko smo ga prepekli da su mu samo ostale mošti. Uzeli po česticu i tako to.
41.   Kad frizeru kažem da mi skrati dlake iz ušiju on traži dnevnicu. Pih, i kaže ne valjaju zanati.
42.   Kad god na TV-u ide reklama za preparate za rast kose sjetim se Šabana Šaulića. Ma kome vi mažete oči bando. Nisu trepavice problem.
43.   Uzdaj se u se i u kuso prase.
44.   Što vidi očima rukama stvara. Majstore baci malo oko na sapun neće ti ruke otpasti.
45.   Ako naručim od muzičara "Evo banke cigane moj..." da li to može da se posmatra kao muzički dinar?
46.   U Srbiji se uvodi porez na septičku. Kažem ja vama samo vi serite Srbi po internetima koštaće vas govno.
47.   Pregurasmo dug put danas. Ja gurao do Jajca, žena od Jajca.
48.   Da li presipanje iz šupljeg u prazno može da se posmatra kao sistem spojenih posuda?
49.   Sinoć je gostovao Rasta. Večeras Leksington bend. Šta reći osim "Dobro da nije neko veće zlo".
50.   Što se tiče Raste i muzike mogu reći samo jedno. Da mi je o glavu da navedem jednu njegovu pjesmu već bi se ižljubio s vamilijom još noćas.
51.   Tamo gdje su jedini atributi dupe i sise ne treba pridavati pažnju broju padeža. Sve završava s padežnim pitanjem "ko je koga".
52.   Nikad više igračaka, igrališta i igraonica, a nikad manje djece da zna šta sa svim tim raditi. Valjda je to do aplikacije?
53.   Prilikom obračuna štete od požara da li u konačni bilans ulaze paljevine sa plaže?
54.   Pravi patriota na plaži gricka Tuc sa slaninom.
55.   Mislio sam tipu koji je juče preplanuo od sunca prići s cigaretom i s pitanjem "Mogu li da pripalim? Spriječilo me to što ne pušim.
56.   Juče je jedan bračni par na plaži izgorio od sunca. Dežurala vatrogasna ekipa da se požar ne bi dalje širio.
57.   To tetoviralo kineski alfabet po vascijelom tijelu a još ne znam piše spojeno.
58.   Jebem ti ljetovanje. Kljukaju me jajima ko da tortu za slavu prave.
59.   Paradajz, jaja, paradajz, jaja... Stalno se osvrćem nakon nužde da vidim šta je prevagnulo. Dal radim majonez ili paradajz pire.
60.   Prženice. Kako god okreneš na ljetovanju jaja mi nikad ne ginu.
61.   Ne smeta meni što jedem jaja svaki dan, mada me već boli nos od kljucanja po laminatu.
62.   Zar su morale crnogorske kokoši dobiti hemoroide sve zbog doprinosa turizmu.
63.   Dosta o jajima u turizmu. Mućak se i na plaži prepoznaje.
64.   Nemamo za giros. Al nabodemo sendviče na selfi štap, supruga okreće a mi grickamo polako.
65.   Pakujemo sendviče za plažu, nestalo salveta. Umotavamo ih u gaće. Gaće, sendvič, gaće, sendvič, gaće sa sefom, sendvič, gaće bez senfa......
66.   Juče platio hamburger 2 evra. Natrpao besplatnih priloga, ljute paprike 20 deka da im se sit najebem mile majke. Još pušem ko gusak.
67.   Plićakuše, napucane i kao kaubojska tava izgorale ribe iz prvih redova na plaži što igraju odbojku u vodi do članaka. Ej, idite bar pod tuš.
68.   Od morske vode intnezivirao mi se rast nokata. Ne bi ja to znao da nisam primjetio izgreban laminat.
69.   Ne može se reći da društvene mreže nisu od koristi. Ako ništa drugo s njom možete da imate redovnu stolicu.
70.   Obrijao glavu i na njoj istetovirao bar cod. Gdje da te složim? Mesni odjel, dal na teletinu, junetinu, govedinu? Svinjetinu? Za soma nisi.
71.   Nešto su mi uvijek bile sumnjive reklame za pivo, ajd reko prećeruju. Ako lažu reklame pivski stomaci na plaži ne lažu.
72.   Jebem ti dokon narod. Kad god treba da prostrem ves na balkonu on nadje da seiri, gleda u zvijezde I sere o Zvjezdanim stazama.

 Pozdravlja Vas mandrak72, savršeno ulijenjen i ušuškan u novembarsku dokolicu i rasol što krijepi nedeljno popodne

Ne umijem ja da kumujem naslovima. Neki će reći odmah na startu da je providan kraj, drugi će u naslovu prepoznati patetiku bez da pročitaju ove redove. Treći, ne znam. Možda će se razočarati što se nisu pronašli u redovima koje su iščitali.

Nikad nisam razmišljao na koji način biram junake svojih priča. Ne znam, ne smatram ih junacima. Možda bi se prije moglo reći saputnicama na pojedinim dionicama. Tako će biti i u ovoj priči.

Na samu pomen riječi ekskurzija uvijek će me preplaviti nostalgija. Destinacije do kojih se danas stiže samo uz pomoć pasoša, kojeg ni do danas nemam, u ona vremena nije trebalo gotovo ništa osim neke kinte od koje se roditelji nisu rastajali kao danas od života.

Lično sam ubijeđen da se odavno ne čuje ono „ej šoferu dodaj gas...“ kada smo šofera našeg autobusa bodrili da pretekne autobus sa učenicima drugog odjeljenja. Zaboga miloga pa to bi se danas tumačilo podsticanjem na ugrožavanje saobraćaja i kršenje saobraćajnih propisa. Ali nije to poenta. Poenta je negdje drugdje.

Nije se Boško razlikovao od ostalih vozača autobusa tog vremena. Imao je i brkove, koji kilogram viška, svijetlo plavu košulju. Imao je i razumijevanje i za našu galamu, neplanirane zastoje da bi platili danak pretjeranom ispijanju sokova bez nadzora roditelja.

Imao je i dva sina.

Imao je Boško i svoje selo. Pitomo kako samo znaju biti sela pod Kozarom. I voće koje je dobro rađalo, šljivu koja je dobro bacala, jabuke. Ih kakve je samo jabuke imao. Imao je sve ono što bi se moglo smatrati ispunjenim životom. Posao, porodicu i vrijeme za mala zadovoljstva, ali nije imao samo jedno. Osjećaj da dolaze luda vremena.

Nova autobusna stanica nije bila samo ponos lokalne firme za prevoz putnika i robe. Bio je to trijumf koji je trebao nagovjestiti bolje sutra, svijetlu budućnost nasljednika, mirnu i bezbrižnu starost. Redovnu penziju.

Ali nije to pošlo u tom pravcu. Da je bilo do Boška i njegovih kolega vjerujem da bi oni žuljevitim rukama i volanom koji su znalački vrtjeli usmjerili nevolju što se valjala iza brda u nekom drugom pravcu. Nažalost volan su preuzeli neki drugi, manje vješti i prečicom nagrađeni. Boško i njemu slični mogli su samo s tugom da konstatuju da su autobusi sve stariji. Hrđa je bila sve uočljivija. Reklo bi se zarazna. Nakon limom obloženih šasija napala je i sve ostalo.

Zalud su Boško, Marinko, Ekan i ostali ostajali poslije radnog vremena da s majstorima iz radionice uklone zametke nečega što nije slutilo na dobar kraj. Nije bilo toga gita i farbe da se zapuše sve rupe koje su se otvarale sve brže i više. Rat je samo ovjerio tačku. Nakon toga više ništa nije bilo neupitno.

Nasljednici su potražili sreću u drugim državama. Boško nije. Njegov Jugo 45 bio je kalibrisan do sela i nazad. Toliko bi uspio od bijedne penzije da natoči. I nije se žalio. Njegove ruke trudom su nadomještavale ono što mu penzija nije omogućavala mada je ne tako davno sve upućivalo na takvu izvjesnost.

Iznenadio me je jednog poslijepodneva kada je zakucao na moja vrata. Upitao za oca i ostavio kalemljene sadnice jabuke. Nije on mene prepoznao, a i kako bi. Nije bilo retrovizora u koji bi stale sve one glavice sa sendvičima i sokovima niti svi osmijesi nakon što bi pretekao autobus sa odjeljenjima iz jutarnje smjene. On je i dalje izgledao kao i svi penzioneri koji se nisu predavali ni nakon što im je uskraćeno ono što su radom zaslužili, ali nije ni izgledao kao oni koji su mu to sve omogućili. Njegov Jugo 45 bio je sijenka ponosa bivše nam države. Mnogo je dimio, bučio ali nije se opirao. S Boškom je njemu najbolje.

Prije neki dan poranio sam sa namjerom da u sadejstvu s riječicom Japricom napojim žednu baštu i zasade voća. Nisu to zasadi da se razumijemo oni što se neumitno pršću s hemijom, preparatima. Nisu to nepregledne sadnice postrojene kao vojska mada ima nekog reda. To su sadnice koje najbolje raspoznajem po plodu. Jeste da nisu reprezentativne količine niti izgled za markete, ali im se radujem. Ne pamtim ti ja sorte, nešto mi to ne polazi za rukom, ali lako bih mogao da nabrojim sve modele Opela, Chevroleta, Forda,...itd, ali s voćkama ja to tako. Međutim ja imam neki svoj kod po čemu ih pratim i posmatram.

„Dulina Petrovka“, prva jabuka koja dospijeva o Petrovdanu, „Miloševa Crnica“, misli se na krušku koju ću dobro očekati da podari ploda za dobru rakiju. Ne da bih se od nje opijao nego da bi se kao i svaki dobri domaćin s njom pohvalio, gosta ponudio, za oblogu podijelio.

„Boškove jabuke“, niz od četri jabuke od kojih tek očekujem ploda u narednim godinama. Ako sve pođe po planu biće za kompota, slatka. Koji litar jabukovače za iznenadna gosta.

Boško nije s nama već neko vrijeme. Ne znam ko je sad s njegovim jabukama, šljivama, kruškama. Nasljednici nisu, a ako je suditi po trendu nestajanja sela ne piše se dobro ni njegovom voćaru.  Za sada je jasno samo jedno. U mom voćaru ostaće uspomena na Boška dok me jabuke budu na to podsjećale. Slatki plodovi u godinama koje dolaze neće vratiti šofere, autobuse, putnike i ekskurzije. Hrđa koja je napala autobuse odavno je pojela limove i šasije. Ona druga koja je napala sve ostalo nije stala.

Može da pojede i autobusku stanicu, radione i tehničke preglede ali jedno nikako ne može. Ne može da izbriše Boškove jabuke. Možda sitne, neugledne nakon što se ogule mirisne će moći svakoj na megdan. Neki to nikad neće moći. S obrazom stvari stoje drugačije.

1.       Nasamarenom narodu pristaje potkovan političar. S kim si takav si.

2.       Narod sluša svoga vođu. Dovoljno je samo da cimne uzde.

3.       Još jednom se pokazalo da se izborna šutnja i grobna tišina najbolje slažu. Svjedoka da nije tako jednostavno nema.

4.       Opozicija je još jednom pokazala da nije imala sluha za birače, pogotovo za one okovane grobnom tišinom.

5.       Opzicija se naoštrila i za sada neće preduzimati rizične poteze. Čekaće pogrešan potez onih koji tupe.

6.       Ako jaja za farbanje budemo birali kao vlast na republičkim izborima dobro farbanje je zagarantovano.

Danas je okončano putešetvije mojih aforizama koje sam zapisivao godinama unazad. Lijenština poput mene odgađala je nekoliko puta ovaj završni čin. Međutim, osmijesi, aplauzi iz publike i vaši komentari učinili su da se upustim u ovu avanturu, razvijem jedra i konačno uplovim u luku u koju sam se zaputio prije nekoliko godina.

Ovom prilikom želio bih da izrazim najveću zahvalnost Danici Daci Mašić koja me je najviše bodrila, a bogami i kritikovala u najboljoj namjeri da ne razvodnim aforizme. Obećao sam samom sebi da ako ikad dođem do ove tačke da nipošto ne zaboravim Dacin gest. I ovom prilikom još jednom se zahvaljujem na njenoj najvećoj podršci.

Zanimljiva aforističarska zajednica koju sam potom upoznavao i prepoznavao, prvi objavljeni aforizmi u elektronskim i štampanim medijima dodatno su mi podizali samopouzdanje. Učešće na Festivalu humora i satire u Banja Luci bilo je šlag na torti. Poslije toga preostala mi je samo tačka na i.

I to je ova zbirka Evo glave.

Želio bih još da se zahvalim svim dragim ljudima koji su me ohrabrivali, činili djela koja su mi pomogla da stignem do moje prve zbirke aforizama.

1. Dragana Božić, lektor iz Banja Luke
2. Gojko Mandić, aforističar i enigmata iz Banja Luke
3. Miladin Berić, aforističar i književnik iz Banja Luke
4. Goran Kljajić, urednik satiričnog časopisa “Nosorog” iz Banja Luke
5. Igor Braca DIB Damnjanović, aforističar, glavni i odgovorni urednik lasopisa za humor i satiru “Šipak”, koji je ujedno i glavni i odgovorni urednik zbirke
6. Dragana Pašić, karikaturista i aforističarka iz Banja Luke, zaslužna za dizajn naslovne strane knjige
7. Voja Radovanović, književnik, satiričar i aforističar iz Beograda
8. Boris Maksimović, književnik, lektor i osnivač izdavačke kuće Imprimatur iz Čelinac
9. I još mnogi mnogi drugi dragi prijatelji i poznanici

Ukoliko se desilo da sam nekog zaboravio spomenuti nadam se da mi neće uzeti za zlo jer nije urađeno s namjerom.

Još jednom hvala svima Vama koji ste me bodrili, hvalili, kritikovali. Bilo je od koristi.

Pozdravlja Vas mandrak72, neprikosnoveni, neprilagođeni i nadasve arhaični zaluđenik u sve ono što je nekad bilo

S ljudima je tako. Nikad se ne zna na koju će stranu prevagnuti. Uvijek tako malo fali.

Ovu neobičnu priču od jednog uglednika čuo sam prije par dana. Naime. Čitajući jednu debelu knjigu uglednik je ustanovio kako pri ruci nije imao niti jedan bukmarker, niti bilo šta slično što bi mu pomoglo, a kako je profesionalno zaboravljiv nije bilo smisla ni da pokuša da zapamti tamo neku stranicu u debeloj knjizi. Pribjegao je malom lukavstvu. Iz glave je posudio jednu dlaku postavivši je kao bukmarker.

Kako je knjiga bila debela a i uglednik je postao zaboravan, bukmarkera bi se sjetio tek onog trenutka kad bi mu zatrebao. Stoga je pribjegao dlakavoj verziji bukmarkera.

„Znaš proširio sam priču o dlakavom bukamrkeru“, pričao je on meni dok smo šetali gradom. „Ako se kojim slučajem desi da jednog dana izgubim kosu, svi će to povezati sa velikim brojem pročitanih knjiga“.

Nisam mu rekao ništa. Ne bi ni trebalo, ali lično mislim da nije u redu njegov čin. On se zaboravio da su mnogi drugi zapostavili knjigu jer su gadljivi na dlake.

Bože, kako je mala razlika koja dijeli takve intelektualce od onih koji to nisu postali. Za dlaku reklo bi se.

Ivica nije poput drugih. Nisu ni drugi poput njega. Sve od samog početka nije išlo na njegov mlin, a kad je tako onda je i brašno problem. Kako bez njega?

Nerijetko kad pokušavam objasniti ili uporediti neku vrijednost poslužim se brašnom. Bijelim. Ne da ja ne volim ono drugo, crno. Volim ja njega, ali u životu se sve radije uspoređuje s uspjehom.

Teško da će mi neko danas reći da je bijelo brašno simbol uspjeha, ali najbolje bi bilo da pita svoje roditelje ili još bolje njihove roditelje.

„Kako malo? Pa to je vreća brašna.“, znao bih reći kada bi neko omalovažavao vrijednost od 15-tak konvertibilnih maraka, „Pa to je mjesec dana hljeba u kući.“

U godinama kada je veliki odmor i svo ono vrijeme između njega najljepše doba teško će ko da misli i o brašnu. Vjerujem da to onda o tome nije mislio ni Ivica. Teško bi se našla pukotina između smijeha, kovrdžave kose i zajupurena osmjeha u koju bi ma i gram istog stao dok je u plavoj kecelji trčao za Milanom iz prvog „a“.

„Šuga“, pobjedonosno bi podviknuo čim ga je sustigao i bjesomučno se udaljavao ne skidajući osmjeh.

Nedugo nakon toga. Sve se promijenilo. Ivica je ostao s ove strane bedema iako po svim procjenama matematičara i majstora zavjere nije trebao.

„Zašto ga pozdravljaš? Trebao je otići kao i ostali. Ko zna, možda špijunira kad su smjene vojske na liniji, kakvim oružjem raspolažemo?“, nabrajao je jedan poznanik za stolom poprilično omamljen alkoholnim isparenjima.

Nisam želio da odgovorim. Glib u kojem smo se svi nalazili nije mi ostavljao prostora niti sam ga tražio da dotaknem njegovo dno. Glib je sasvim dovoljan da sve odnese đavolu. Suviše sam dobro znao Ivicu. Teško da je u tom momentu za njega bilo važnijih stvari od njegove glave i brašna. Nije ga bilo dovoljno, a kraj rata se nije ni nazirao.

Otud i brašno.

Kao što sam na samom početku rekao sve od samog početka nije išlo na njegov mlin. Ni završetak rata nije mnogo promijenio. Do posla se teško dolazilo. Pogotovo ako nisi „naš“, kao što ni sa druge strane bedema, te stalne barikade, nije bilo mjesta za „njihove“.

Prošle su godine. Rijeke je mnogo proteklo. Za neke je bilo hljeba, drugi su otišli negdje dalje za isto parče. Neki su prešli i granicu. U takvim momentima nalazimo sve manje osude za takve. Sudija gladnih usta drugačije izriče. Ne presuđuje, niti osuđuje. Sebi prebacuje.

Ivica nije.

Nije birao posao. Posao nije birao njega. S druge strane nije htjeo.

U takvim slučajevima posegao je za manje očekivanim riješenjem. Popeo se na krov svoje desetospratne zgrade malih stanova. Gledao je usnulu varoš na obali rijeka Une i Sane i tražio izlaz. Ispod njega tlo, hladno, blizo. Izvjesno. Činilo se na dohvat ruke. Nebo visoko, nedostupno. Neizvjesno.

Podigao je pogled koji je klizio panoramom grada. Kao mali vulkani su se uzdizali se tanki stubovi dima mješajući se sa sivim sumornim oblacima. Zima je štipala za nos i lice ozbiljnog dječaka kovrdžave kose. Ne, niko ga nije vidio dok je stajao na krovu i kao izvidnik u daljini tražio prve tragove zime.

„Dimnjake niko ne čisti“, pomisli, „eto meni kruha“.

„Hljeba ili kruha“, zlonamjerni bi našli zamjerku i na krovu. „Dimnjačar ili odžačar“. Dokoni bi uvijek tražili dlaku u jajetu. Ivica ne. On je tražio brašna. Hljeba.

Izdaleka sam ga primjetio. Gegao se dok je pravio male i kratke korake. Njegov radni kombinezon plave boje odavno je bio garav. Kao i njegovo lice. Ali osmijen nije mogao skriti.

„Bogami Ivice, pripazi se. Čuo sam da nešto mnogo švrćkaš. Znaš pričaju žene o tebi.“

Stavio bi prst na usne kao da od mene traži da sačuvam tajnu iako je nije bilo. Svejedno bila je to naša tajna. Zavjerenički bi namignuo i odgegao se prema ulazu u jednu od zgrada. Zastao sam čekajući trenutak kada će se njegova silueta pojaviti na krovu. Hrabro je koračao po krovu. Do dimnjaka. Svoga mlina. Bijelog brašna.

Zaista Ivica nije poput drugih. Ne kuka. Ne žali se. Njegovo garavo lice uvijek je nasmijano. Tu, pod oblacima. Iznad odžaka jedan mlin upravo melje priču. Čistu, bijelu poput brašna. Kakvu druga bi i mogla kad Ivica nije poput drugih.

Tu.

Iznad odžaka

Stara godina je još jednom odlučila da nam zavuče ruku duboko u džep. Ispratili smo je. Dok smo stajali na pragu i ispraćali je kao straog znanca zavukli smo i sami ruku u džep iščekujući da zamakne iza ugla i za njom ugasimo vanjsku svjetiljku. Paradokslano je da su samo oni sa šupljim džepovima imali za šta da se maše. Da li će to biti dovoljno za novi početak? Možda.

Svaki novi početak počinjao je upravo baš tako.

Rano jutros neki su stoperi izašli na put i ispružili palac ubijeđeni da će usamljeni poželjeti društvo i razgovor. Jutros su i oni drugi s toplim automobilima uživali u vožnji uz zvuke omiljene radio-stanice. Svejedno, i jedni i drugi su dijelile minuse. Oni prvi nesaosjećajnim vozačima, oni drugi izboru muzičkog urednika, a samo je dežurni meteorolog dodijelio još jedan minus promrzlom decembru.

Vama preostaje da godini koja je na izmaku dodijelite plus ili minus ukoliko to više ikome i nešto znači.

1. Budale ne postavljamo u skladu sa sposobnostima, to je već stvar stranačke discipline.
2.     O budalama je sve rečeno, ali njima je svejedno što o njima govorili.
3.     Znajući da je budalama sve ravno do mora ne mogu se oteti utisku da smo u skladu s tim i pomorska sila.
4.     Budalama je sve ravno do mora. Eto rješenja za sve naše grbe.
5.     Budalama sve ide naruku kad već ne ide u glavu.

1.         GREJE KUĆU NA PIVSKE LIMENKE O matematičaru iz Paraćina pišu svetski mediji. Siroma Toma još uvijek loži Tomovaču.
2.         PRINČEVI U KAFANI Kako su mladi Karađorđevići proslavili Božić. Bilo bi mnogo veće iznenađenje da su nabrojali sedam padeža.
3.         IMA NEKA TAJNA VEZA Srpski političari sve češće u zagrljaju starleta. Moralno impotentni zbijaju redove.
4.         Avion kasnio četiri sata zbog pčele. Kod nas je željeznica stala zbog trutova.
5.         SKANDAL Učesnica Farme ucenjuje fudbalera porno snimkom. Sram te bilo fudbalerčiću, zar sa stokom.
6.         Nije vijest da je starleta povećala usne, grudi, stražnjicu. Vijest bi bila da je koristila mozak.
7.         Normalan svijet polako se sprema za spavanje. ISIL-ovi spavači jedva čekaju da im neko kaže „diži se“. Laku noć pameti.
8.         Jedan ministar juče je uzeo lopatu u ruke. Predsjednik da bude.
9.         MALI, ALI UBOJIT. Ne nije to vijest koja bi obradovala „tehničare“. On je ruski borbeni robot, i može da stane u ranac!
10.         Zmaj je namazan došao na farmu. Umije taj sa bikovima, a tek s kravama.
11.         Prirodna lepota ili dobar hirurg: U čemu je tajna Stane Katić? Dubok džep bajo moj. :)
12.         Car je gol. Skoči gologuzija..
13.         Biračko tijelo nema muda. Od birača nikada j….a.
14.         Slavu smo platili visokom cijenom. Stoga još uvijek postimo.
15.         Izborna trka odlučena je fotofinišom. Opozicija i dalje može da se slika.
16.         Sloboda govora nema cijenu. Još se pogađamo.
17.         Daleko smo dogurali. Na kraj smo pameti.
18.         Sveli smo račune. Ne računajte na nas.

1.     Amerika traži da Kosovo dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama. Srbi se još kolebaju. Tvrdu ili meku da im daju.
2.     Indijac LINČOVAN zbog glasina da je jeo govedinu. Ovdje bi u najmanju ruku izazvao zavist. ;-)
3.     TRAMP POD LUPOM Glasače najviše zanima TAJNA NJEGOVE KOSE. Glasači ko glasači a predsjednici njihovi il tupe il perika.Mislim šminka ovo ono
4.     Erdogan: Teror nema veru, rasu ni domovinu. Tačno je Erdogane ali imaju i jatake. Razumijemo se moj prika.
5.     REFERENDUM U SLOVENIJI Danas glasanje o gej brakovima. Pa eto šanse, pederi pokažite koliko vas ima.
6.     BiH mora da spreči vrbovanja terorista preko interneta. Ih narod ko narod, uvijek preko štele. Koristite legalne institucije u bih.
7.     USA ambasada u Tunisu UPOZORAVA: Ne idite u tržne centre, sprema se teroristički napad! Ameri preporučujem, koliko vas vole ne idite nigdje.
8.     OTKRIVENA ISTINA Dokazano da li je Hitler zaista imao SAMO JEDAN TESTIS Ipak nedovoljno. Za osvajanje Rusije potrebna su muda. Množina znači
9.     Biračko tijelo je uzelo stvar u svoje ruke. Sad niko ne može da kaže kako pišaju po njemu.
10.     Džaba mi šaljemo protestne note kad oni sviraju Kurcu.
11.     Dok se vodi hladni rat, u pozadini trlja ruke topli brat.
12.     O biračkom tijelu sve je već rečeno. Nema potrebe da se ponavljamo bar četri godine.
13.     O biračkom tijelu sve najljepše. Svake četri godine.
14.     Kad vođa zakaže onda biračko tijelo uzme stvar u svoje ruke, ako me razumijete.
15.     Biračko tijelo je uvijek pri ruci. Kao i toalet papir.
16.     Prostitucija je naš neiskorišteni potencijal. Ona bi neke stvari podigla iz korijena.
17.     Biračko tijelo je osuđeno na izumiranje. Od birača nema jebača.
18.     #Vučić saslušao #poligraf. Obećao mu humanije uslove rada i skraćenu radnu nedelju.
19.     Poslednja vijest. #Vučić uhvatio #poligraf u laži.
20.     Teroristi „spavači“ u Evropi nisu ljudi poput nas. Oni jedva čekaju da im neko kaže „diži se“
21.     Ne vode svi putevi u Rim. Putevi terorizma vode u Brisel.
22.     Ironično je da Obama priča o evropskim vrijednostima. Pa SAD su nastanjene onim koji nisu poštovali evropske vrijednosti.
23.     Vođa nerado spominje poltrone. To je već njegova unutrašnja stvar.
24.     Poltron nije podguzna muha. On je nešto mnogo dublje.
25.     Uhvatio sam muhu lijevom rukom. Da li treba da kažem da sam dešnjak da bih pokazao s kim imate posla.
26.     Starlete prate autoindustriju. U svoje prednosti u prvi plan ističu prostran prtljažni prostor. #starlete #Kardashian #soraja #stanija
27.     Po guzici se poznaju junakinje. #starlete
28.     Maja Gojković je napravila 330.000 dinara račun za telefon, saznali smo i kako. Pa lako žena nazvala centrale svih partija čiji je bila član
29.     Kako izračunati vjerovatnoću da će asteroid udariti u zemlju? Izračunaš vjerovatnoću da se zaposliš preko biroa za zapošljavanje i prepišeš rezultat.
30.     Britanci potroše pet mjeseci života pričajući o vremenu. Mi smo nepopravljivi optimisti. Čitav život pričamo kako će „biti bolje“.
31.     Koja je „tamna“ strana Nobelove nagrade? Odgovor se sam nameće. Nije čokolada a predsjednik je jedne države. Za SAD toliko pomoći od mene.
32.     Na Krimu se gradi nešto ispod vode što će oduševiti sve pravoslavce. I u Beogradu se gradi nešto na vodi što će ojaditi ovdašnje pravoslavce
33.     Postoji mogućnost da mnogi Ameri za Noć veštica ostanu bez glavnog simbola te svetkovine -bundeve.Čisto sumnjam pored onakve ludaje na čelu.
34.     Štokholm: Po prvi put se skup bradonja sa crnom zastavom nije povezao sa četnicima i Srbima. Eto uzeše nam poslije ajvara i taj brend.
35.     Zamislite kako afrikanci izgovaraju ‘Na vrh brda vrba mrda’. Nema potrebe dovoljno je da poslušate princa prestolonaslednika A.Karađorđevića
36.     Škola oralnog seksa kuburi sa nastavnim pomagalima. Izlizana su.
37.     To što smo banana država ne daje za pravo majmunima da je gule.
38.     Hrvatska uvela mjere, Srbija Hrvatskoj #kontramjere . Hrvatska uvalila Severinu, Srbija Hrvatskoj Kebinog malog. Pa ovdje jebe lud zbunjenog
39.     Granice su opet otvorene. Budalama je svejedno, glupost je ionako bezgranična.
40.     Listam kanale tražeći šampiona Srbije u LŠ-a. Ne postoji tako dubok kanal koliko smo se srozali.