S ljudima je tako. Nikad se ne zna na koju će stranu prevagnuti. Uvijek tako malo fali.

Ovu neobičnu priču od jednog uglednika čuo sam prije par dana. Naime. Čitajući jednu debelu knjigu uglednik je ustanovio kako pri ruci nije imao niti jedan bukmarker, niti bilo šta slično što bi mu pomoglo, a kako je profesionalno zaboravljiv nije bilo smisla ni da pokuša da zapamti tamo neku stranicu u debeloj knjizi. Pribjegao je malom lukavstvu. Iz glave je posudio jednu dlaku postavivši je kao bukmarker.

Kako je knjiga bila debela a i uglednik je postao zaboravan, bukmarkera bi se sjetio tek onog trenutka kad bi mu zatrebao. Stoga je pribjegao dlakavoj verziji bukmarkera.

„Znaš proširio sam priču o dlakavom bukamrkeru“, pričao je on meni dok smo šetali gradom. „Ako se kojim slučajem desi da jednog dana izgubim kosu, svi će to povezati sa velikim brojem pročitanih knjiga“.

Nisam mu rekao ništa. Ne bi ni trebalo, ali lično mislim da nije u redu njegov čin. On se zaboravio da su mnogi drugi zapostavili knjigu jer su gadljivi na dlake.

Bože, kako je mala razlika koja dijeli takve intelektualce od onih koji to nisu postali. Za dlaku reklo bi se.