[ Ratni dnevnik vojnika mandraka72
]
17 Oktobar, 2011 18:25
02.08.1994. Iz ratom zahvaćenog dnevnika
02.08.1994.god.
Smrzo sam se ko govno. Straža je protekla uredno. Pojedinci su slavili do duboko u noć, a onda je Borko S. zašao u međuprostor. Stigli su izviđači i pronašli ga upišanog i usranog u dubokom snu. Kažu da se u nevolji poznaju junaci. E Borko zasro si stvar ko klozetsku dasku.
Doručak. Slanina sapunjara bijela kao startas patike. Eh, ja sam oduvijek volio adidas, mada bi i nike bila osvježenje. Okolina nije loša. Ispred nas šuma, iza opet šuma. Osjećam se zaštićen ko međed. Ptičice pjevaju i nema naznaka djelovanja neprijatelja.
Ručak. Nismo uzimali manjerku sa pasuljom. Jeli smo pite sa sirom i crveni luk koji smo donijeli od kuće. Poslije toga ponovo smo se zavukli ko gušteri pod kamen u zemunici. Samo četvoronoške može da se uđe do ležaja. Pitam se kako su oni prethodnici izdržali toliko dugo.
Večera. Nismo uzimali rižu. Nije da nam se ne sviđa, ali je odvratna. Jedan iz komande kaže kako ni svinje neće da je jedu. Bratska solidarnost šta li je. Svejedno drago mi je da imamo istomišljenike. Zemunice povezuje odavno zapušteni šumski put. Po prvi put sam išao polagati minu. Nagaznu. Pravo je zadovoljstvo pronaći neposrano mjesto, gotovo kao pronaći parking u centru ili mjesto za sjesti u gradskom prevozu.
Nije bilo mnogo uzbuđenja, Radovan je opet izgubio u ajncu, a Tambura lupetao bez veze. Bolje bi bilo da ga zovu bubanj ili klepka. Ono zvono što nosi ovan predvodnik jer se sve kod njega u rovu vrti oko njega.
Smrzo sam se ko govno. Straža je protekla uredno. Pojedinci su slavili do duboko u noć, a onda je Borko S. zašao u međuprostor. Stigli su izviđači i pronašli ga upišanog i usranog u dubokom snu. Kažu da se u nevolji poznaju junaci. E Borko zasro si stvar ko klozetsku dasku.
Doručak. Slanina sapunjara bijela kao startas patike. Eh, ja sam oduvijek volio adidas, mada bi i nike bila osvježenje. Okolina nije loša. Ispred nas šuma, iza opet šuma. Osjećam se zaštićen ko međed. Ptičice pjevaju i nema naznaka djelovanja neprijatelja.
Ručak. Nismo uzimali manjerku sa pasuljom. Jeli smo pite sa sirom i crveni luk koji smo donijeli od kuće. Poslije toga ponovo smo se zavukli ko gušteri pod kamen u zemunici. Samo četvoronoške može da se uđe do ležaja. Pitam se kako su oni prethodnici izdržali toliko dugo.
Večera. Nismo uzimali rižu. Nije da nam se ne sviđa, ali je odvratna. Jedan iz komande kaže kako ni svinje neće da je jedu. Bratska solidarnost šta li je. Svejedno drago mi je da imamo istomišljenike. Zemunice povezuje odavno zapušteni šumski put. Po prvi put sam išao polagati minu. Nagaznu. Pravo je zadovoljstvo pronaći neposrano mjesto, gotovo kao pronaći parking u centru ili mjesto za sjesti u gradskom prevozu.
Nije bilo mnogo uzbuđenja, Radovan je opet izgubio u ajncu, a Tambura lupetao bez veze. Bolje bi bilo da ga zovu bubanj ili klepka. Ono zvono što nosi ovan predvodnik jer se sve kod njega u rovu vrti oko njega.
17/10/2011, 18:36
Ti nalaziš humor i gde ga niko ne bi mogao otkriti.
Znači, otada ne voliš rižu?
17/10/2011, 21:07
Uh, mandrace72, mrzim to podsecanje, koje traje jos uvek sveze...Ni humor ne pomaze.
17/10/2011, 22:02
Tu sam... i bežim zbog datuma... Ne ljutiš se??
18/10/2011, 01:52
Iz najdubljeg mraka, izlaze samo duhom veliki ljudi. Osrednji i slabi ostaju u mraku.
18/10/2011, 08:32
Ponekad će se pre solidarisati svinje, nego ljudi. Pozdrav!
18/10/2011, 09:39
Mrzim rat. Lako ga je zapoceti, a tesko zavrsiti. Rat, medju ljudima, zemljama, rat u meni, u tebi...
20/10/2011, 17:03
У једној сам бањи била са рањеницима из Српске. Биљана Плавшић пошаље камионе хране и одеће за њих, али за вечеру свако мало усољена риба - ајкула, шта ли је, са краставцима. И док се једе, руча, вечера, свеједно, иде главна куварица (она што не носи кецељу већ капу са чином) да пита какво је јело. Жалбе са свих страна а она се само смеје и репетира - исто. И једног дана, кад је, гле чуда, јопет била риба са с краставци, заустави њу један рањеник, старији, и пита шта ради са толиком рибом коју нико не једе. Стварно нико није јео. Каже она да иду у помије. И шта онда, пита даље човек. Па помије дајемо нашим радницима сељанима да носе кући и дају свињама. Тек ће ти њој рањеник: Па, сестро, подај одмах сву рибу, нека људи ухране једно свињче и нека га испеку и донесу да и ми нешто једемо ко људи. :)))