Novi dan je bio uveliko na radnom mjestu. Mrtva tišina opirala se šuškanju posteljine dok sam se okretao na postelji.

Po prozoru su udarale teške kišne kapi u neravnomjernim naletima.
Osjećaj zadovoljstva bio je tim veći dok sam se ušuškavao ispod pokrivača. Nisam uopšte žurio da ponovo zaspem. Slušao sam taj šapat. Taj tihi razgovor noći i hladne decembarske kiše.
Na granici polusna na momente bi mi se učinilo da jasno čujem njihov razgovor.

„Imaš li namjeru da potopiš svijet?“-upita noć.
„Naprotiv. Koristim priliku da se još malo protegnem. Snijeg samo što nije. A gdje snijega ima meni mjesto nije.“-odgovori kiša.
„Dobro je onda već sam pomislila da potražim kožun od dima da se zgrijem.“-vidno opuštenija noć odahnu.
„Nego jesi li gdje usput sreo zoru. Kao da imam neku blagu groznicu.“-požali se noć kiši.
„Ma jok. Nikome se ne napušta topli topal ležaj u ovakvim trenutcima.“-konstatova kiša.
„A putnici namjernici?“-upita noć
„Za njih prepreke ne postoje.“-reče noć.
„Velim ti da su takvi rijetki ove noći. Ko zna...“-razgovor je jenjavao, kao da je bježao pred naletom sna.

Polako sam gubio osjećaj prisustva nesvakidašnjem razgovoru. Ugodna toplota male sobe pjevušila je davno zaboravljene uspavanke.

„Kuc-kuc.“-prekinu mi san blago kuckanje na prozor.
Pomislih da su to ipak bile kišne kapi koje su zbog mukle tišine djelovale glasno.
Par trenutaka sam osluškivao očekujući potvrdu svoje pretpostavke.

„Kuc-kuc. Kuc-kuc.“-jasno kucanje na pokisli prozor u trenu me razbudi.
„Ko bi to mogao biti u ovo doba.“-poskočio sam iz kreveta i sjeo na njegovu ivicu očekujući slijedeće kucanje.
I zaista nakon par trenutaka kucanje se ponovi. Malo tiše od prethodnog ali sasvim jasno.
Ustao sam i krenuo prema prozoru. 
Noće je bila mračna kao u rogu. 
Ponovilo se kucanje.

„Samo tren. Stižem.“- javio sam nepoznatom posjetiocu.
Otvorio sam prozor pomalo oprezno nastojeći oči prilagoditi mrklom mraku.
„Jesi li to ti Momire?“-nepoznati glas starijeg čovjeka mi se javi.
„Jesam. A ko si ti?“-upitah neznanca.

„Pokisli putnik sa koferom prepunih motiva.“-predstavi se neznanac kome nisam lice mogao vidjeti.
„To mi ništa ne govori. Ajde prođi okolo otvoriću ti vrata.“-nekakva blagost u glasu neznaca gotovo da me opčini.

Za par trenutaka na ulaznim vratima stajao je nepoznati namjernik.
„Otkud znate moje ime?“-postavih mu pitanje istovremeno mu persirajući zbog godina.
„Kad neko ima godina kao ja onda mu ništa nije nepoznato. Imaš li možda malo tople vode?“-upita me.

„Hajde ulazi. Sad ću vatru založiti. Jesi li mokar da ti nešto nađem da se presvučeš.“-sad sam već mnogo jasnije mogao da prepoznam crte lica.
Velike krupne oči zračile su nekom neobjašnjivom smirenošću i toplinom. Kao dva mala kišna oblaka obrve su se nadvile nad njih. Uredna kratka brada i sijeda kosa su bile prve stvari na koje obratih pažnju.
Kišni mantil koji je skinuo još na ulazu cijedio se od kiše, a šešir je držao još u ruci.

Ložio sam vatru i razmišljao o neznacu. Na momente sam se preispitivao da li je trebalo da ga pustim u kuću u ovo doba, ali čim bi se sjetio njegovih očiju svaka sumnja bila bi otklonjena..
Osjećao sam njegovo prisustvo u sobi. Gotovo sva soba kao da je bila puna. Neobjašnjiva svježina ispunila je prostoriju, a vatra je takvom lakoćom planula da sam bio izenađen.
Okrenuo sam se prema neznacu. Pogledom je lutao po sobi.

„Sat da li još uvijek radi?“-ustade i pođe prema njemu.
Veliki zidni sat sa klatnom godinama je stajao na istom mjestu. Neznanac mu priđe. Izvadi ključ iz džepa i navi ga takvom rutinom kao da je čitav svoj život radio samo to.
„Sad radi.“-rekoh zbunjen pitanjem.
„Dobri su to majstori bili.“-reče on i uputi se prema jednoj staroj slici na zidu
„Isti si kao tvoja majka. Mada imaš očev stas.“-reče on.
„Ko ste Vi?“-ponovo ga upitah.
„Nesreća. Putnik namjernik.“-gledao me je onim svojim krupnim toplim očima.
Neznanac se zatim grohotom nasmije.

„Ne plaši se moj Momire. Ja sam samo jedna starina umorna.“- reče i sjede na stolicu pored peći.
Vatra je već pucketala takvom snagom kao da se nije ni gasila. Njezin odsjaj kroz malu rupicu na plotni ulivao je dodatnu toplinu neobičnoj atmosferi u malenom sobičku.
Momir je povremeno upućivao pogleda prema neznancu koji je sjedio pored peći na malom tronošcu uglačanom poput kakvog sjajnog nakita.

Za tili čas Momiru se učini da neznanac spava. Podigao je pogled. Neznanac je sjedio na tronošcu. Zatvorene oči davale su privid da spava, ali Momir je bio siguran da mu se pričinilo.
Pored njega stajao je neveliki izlizani kofer braon boje sa velikim kopčama i kajišima koji su se preko njega protezali krajnjom snagom pokušavajući da obuzdaju unutrašnjost nepoznatog sadržaja.

„Šta li nosi u njemu?“-pomisli Momir.
„Motive, moj Momire.“-prenu ga neznačev glas.
Kao naglo razbuđen hladnom vodom Momir se prenu.
„Kao da mi misli čita.“-uplaši se Momir svoga otkrića.
„Ko je on? Šta traži od mene?“-pitanja su sustizala jedno drugo.
„Lakše Momire. Imaš čitav život pred sobom. Ja svoj provedoh gonjen motivima. Mnogo sam svijeta vidio, svašta doživio, a niti sam imao više kad sam polazio niti  sad imam manje kad sam stigao. U kofer bi stalo.“-reče mi u jednom dahu.
Nisam baš najbolje razumio sve što mi htjede reći te prećutah očekujući da nastavi.

Tako i bi. Nakon par trenutaka za koje mi se čini da bi bilo dovoljno da muha pređe pješaka preko štrika zategnutog iznad peći nastavi neznanac.
„Voda vri.“-primjeti on.

Vještim pokretom iz kofera izvadi nekakav zamotuljak. 
Ustade i priđe prokuvanoj vodi i kroz prste ispusti nešto nalik čaju. Prijatan miris ispuni mali sobičak poput himne u maloj učionici.
Metalno lonče nosio je u rukama iako je bilo gotovo vrelo netom skinuto sa šporeta. Svakim svojim gestom još više je okupirao moju pažnju.
Zastao je pored prozora. Pogledom je zurio u mračnu noć iz koje je netom izronio.

„Baš kao i noćas padala je kiša.“-otpi gutljaj vrelog napitka.
Nakon male stanke dok je kiša sve jače sapirala prozore neznanac nastavi.
„Osim gladnih očiju, širokog neba i puste ravnice ne imadoh do kofera ovog ništa više. Nisam bio siguran ni da li mi je potreban. Ipak moraš imati nešto pored sebe. Inače niko te neće shvatiti ozbiljno.“-obema rukama primaknu lonče te otpi jedan kratki gutljaj.
„Kofer veliš?“-više je zvučalo kao pitanje nego konstatacija.

Okrenu se prema meni gledajući kroz mene. Osjećao sam njegov pogled kao zrake sunca koje se provuku pored zavjese pa ujutru peku lice.
„Nisam ga nekoliko godina otvarao. Sve što imao sam ispunilo je moja čula. Miris procvjetale trešnje, zrele dunje. Blagi drhtaj koji me tresao dok bi se jutrom na bunaru umivao s početka proljeća, šapat vatre tek založene peći, miris sušena sijena.“-reče.
„A motivi?“-upitah.
„Motivi su polako zauzimali svoje mjesto.“-reče mi on te se ponovo okrenu prema prozoru.

„Kiša kao da prestaje. I bilo je vrijeme.“-nastavi.
„Motivi za šta?“-upitah ga.
„Za povratak.“-reče neznanac te se ponovo okrenu meni.
„Nije ih bilo mnogo?“-upitah ga.
„Ne znam, rekoh da ga nisam otvarao nekoliko godina.“-slegnuo je ramenima.

„Jesi li se bojao da možda ne griješiš?“-sjeo sam za stol.
„Taj me je motiv tjerao naprijed, kofer da ne otvaram, sva čula da otupim.“-nastavi dalje.
„Sve te godine. Ustvari ko ste vi?“-ništa mi nije bilo jasno sa neznancem osim da je davno otišao.
„Sve te godine bio sam samo putnik dok kofer ne otvorih.“-reče te popi još jedan veći gutljaj toplog napitka.
„Kad ste otvorili kofer šta se zaista desilo?“-nastavih sa pitanjima.
„Izgubio sam sve i dobio mnogo.“-reče mi neznanac.

„Ne razumijem.“-gledao sam blijedo u njega.
„Sav moj život bio je u njemu. I nije bilo ništa kao što rekoh, a opet dobio sam sve.“-sjede pored mene.
„Gomila prolivene žuči, popločala je moje staze. A na takvom putu to nikako nije dobro. I najmanja poledica učini klauna od nas, s tim što nam uopšte nije nimalo smiješno.“-zastade na trenutak.

„Britvica. Britva sa drškom žuto braon boje nikad upotrijebljena. Poklon od oca na samrti. Nisam želio da njegov osmijeh prepoznam na svom licu dok se jutrom brijem. Pustio sam bradu. Nabavio trimer da jasno obilježim granicu između putnika i lutalice.“-nastavi vidno uzbuđen.

„Nisam od njega htio čuti pitanje o sinu uzaludnom. Bilo bi to bolno u nepoznatom svijetu u kome nećeš čuti pitanje. „Kako je Milutine?“. Niti jedno puko Zdravo u gradskom autobusu dok je vozio vagone prepune tišine donjeg toka Dunava, licu što hranilo je glad kiflom i jogurtom.“-prekide svoj monolog ispunjen tugom.

„Tabakeru. Milion puta mi je zamirisao kao dukat žut duvan dok sam u teretnim vagonima gutao nepregledna polja duvana, pšenice i pamuka. Nisam smio da je pogledam da u njoj ne vidim odraz zbunjenog i bijesom obuzetog davljenika na dalekom jugu. Bojao sam se boje očiju koju bih vidio. Ti nikad nisi osjetio ništa slično.“-reče i pogleda me kao more plavim očima.

„Ključ. Ključ za sat.“-rekoh
„Da ključ.“-iz džepa izvadi ključ i pruži mi ga.
„Mislio si da će vrijeme stati. Čekati.“-rekoh mu.
„Bio sam siguran u to. Vjerovao sam kad sat stane da će se bar neko zapitati.“-nastavi pognute glave.
„Nikad nije oprostio Milutine. Pobjegao si. Sat je ostavio kao opomenu.“-rekoh mu pomalo bijesan.
„Kod mene je bio ključ sve ovo vrijeme.“-podiže glavu gledajući u mene.

Milutin se sagnu i podiže kofer. Spremio se da ga otvori.
„Nemoj Milutine. Sad je kasno. Neke se stvari ne mogu vratiti ma koliko dugo vrijeme stajalo.“-rukom mu pokazah da ostavi kofer.
„A motivi?“-upita.

„Mislim da ih imaš isuviše. Vrijeme nije čekalo na nas.“-rekoh.
„U pravu si. Za mene ga je ostalo isuviše malo.“-reče.
„Kofer. Tvoj je. Ako ti ikad ponestane motiva, ne čekaj kao ja. Slobodno ga otvori.“-nastavi on.

Milutin je zauvijek otišao te zime. Nikad ga nisam pitao da li je sve to vrijedilo. Kofer prepun motiva još uvijek čuvam na starom orahovom ormaru. Bradu još uvijek nosim. Duvan ne tražim nit mi miriše. Tek ključem sat navijem. Nije da mu je moj ključ presudan, trudim se da me vrijeme ne pretekne.


Pozdravlja Vas mandrak72, višebojac na razboju vremena sa hvataljkama.