Jutro je ulazilo pod šablon. Telefonski poziv od kojeg mi se želudac okreće ni ovaj put nije izostao. Želudac je napravio trostruki aksl šrauf kako bi rekla Milka Babović dok bi prenosila klizanje iz Dvorane sportova preko etera u sve televizore crno bijele ili kolor. Jutarnji raspored bio je iza leđa.
Pošao sam na teren. Uz put sretoh jednog neobičnog prijatelja.

„Imaš li vremena za piće?“-upita me Drago, stari šezdesetsedmaš.
„Naravno.“-odmah sam mu otvorio suvozačka vrata i istovremeno popunjavao sam putni nalog.
„Jel odmah moraš pisati da si me povezao?“-Dragina pitanja su uvijek bile neobične kombinacije polupitanja i zajebancije.
„Ma jok. Kuda dalje?“-sugerisao sam mu izbor mjesta.
„Star?“-upita Drago.
„Ma ne. Tamo su posrnule zvijezde i direktori. Pucaj dalje.“-rekoh mu.
„Galija.“-reče.
„Odgovara.“-rekoh.
Pored nje je bio besplatni parking ispred Delta Maxi-ja. 
Nažalost nije bilo mjesta. Krenuo sam prema školskom dvorištu. Raspust je.

Svi su mi lokali isti. Konobari koje dobro poznaju oni što su uz šank. Dva fudbalera čija je kosa bila duža od ostalih sjedili su za stolom i blenuli u teletext na TV-u, a pored njih par poltrona koji su hvatali zabilješke i zapisivali njihova predviđanja mogućih rezultata treće hokejaške lige Norveške, iako svi skupa nikad nisu ni odgledali hokejašku utakmicu.
Zaljubljeni par koji se valjda jedini ljubio danas nije imao temi za razgovor. Njega sam poznavao. Malo malo hvatao je zrak kao da se sprema da zaroni, a ona disla je na škrge. Naravno vjerujem da je u najmanju ruku Riba u horoskopu.

„Izvolite?“-konobar je bio učtiv.
Uzvratili smo svom snagom. Da mu pokažemo da imamo želju da pomognemo gazdi koji je u velikim dugovima svojom narudžbom smo pokazali.
„Daj nam po čaj.“-naručismo.
„A koji?“-konobar nas pogleda u čudu.
„Daj nam onaj što ti najslabije ide.“-rekoh.
Konobar sa zahvalnim pogedom ode prema šanku.
Čaj je bio poslužen. Nije bilo limuna. 
„Sad ću ga donijeti, za koji trenutak.“-brzo se udalji od nas.
Nakon par trenutaka sa jaknom na sebi izjurio je napolje.

Drago je još uvijek bio mlad. Penzija ga nije promijenila. Njegov smisao za humor nije posustajao ni u teškim penzionerskim danima ispunjen odvođenjem kćerkice u vrtić i odlaskom po nju. Volio je svoju ulogu roditelja.
Njegov humor nije bio razumljiv svakom. Volio je humor apsurda i nelogične situacije. 
Sjajno smo se sporazumijevali. Upoznali smo se tokom ratne 93-će. Od tada traje naše poznastvo i prijateljstvo. Mnogo smijeha i otkačenih scena prekrila je prašina i zaborav.
Dalje je sve išlo lako.
Film smo premotali i išlo bi ovako.

„Izvolite?“-konobar je bio neumorno učtiv.
Uzvratili smo svom snagom. Da mu pokažemo da imamo želju da pomognemo gazdi koji je u velikim dugovima svojom narudžbom smo pokazali.
„Daj nam po čaj.“-naručismo.
„A koji?“-konobar nas pogleda u čudu.
„Daj nam onaj što ti najslabije ide.“-rekoh.
Konobar sa zahvalnim pogedom ode prema šanku.
Dvije šolje sa ključalom vodom, po dvije vrećice šećera, kaškica i naravno pepeljara bili su pred nama.
„Žao mi je takvog čaja nemamo. Ispred lokala imate poznatog travara sa svim ljekovitim travama. Njemu nikako ne ide. Vjerujem da će te imati više sreće.“-ljubaznost nije silazila sa njegovog lica, poput herpesa sa usne dan prije Novogodišnjih praznika.
Naravno poslušali smo savjet.

„Izvolite?“-travar je bio učtiv.
„Treba nam čaj.“-rekosmo uglas.
„Izvolite. Kabine su slobodne.“-rukom nas pokaza u pravcu kabina.
Ušli smo u kabine. Svako je imao svoju.

„Skinite se do pojasa.“-travar je bio ozbiljan čovjek.
Dodavao nam je jedan po jedan čaj. Nisu nam odgovarali. Jedan je bio bljutav, slijedeći gorak. Svakom je nešto nedostajalo.
„Vama treba čaj od šipka, a takvog nemamo. Međutim. Imam nešto novo. Čajeve u tableti. Da probate.“-reče nam.
„Može.“-prihvatih.
„Recite mi broj vaših cipela.“-stigla je nova komanda
„Naravno 43.“-rekoh.
Kroz paravan mi doturi tabletu.

„Mislim da će Vam ova odgovarati. Najnoviji model. Talijanska.“-glas je bio ubjedljiv.
Probao sam tabletu. Žuljala me je u grlu.
„Imate li za broj manju?“-upitah.
„Naravno. Mada mislim da bi Vam ova odgovarala. Razgaziće se. Omekšaće.“-bio je uporan.
„Dajte Vi meni za broj manju.“-nisam odustajao.
„A Vama koji je broj obuće“-obrati se Dragi.
„44 mislim, ali dajte vi meni da može na deblju čarapu.“-Drago je imao svoj način izbora.
„Jel vidite svog kolegu.“-dodao je meni tabletu za broj manju.
Iz susjedne kabine jasno sam čuo Dragu dok je stenjao. 

„Uh sunce ti žarko. Ova je kao leteći tanjir.“-zvocao je.
Meni je čaj u tableti odgovarao u potpunosti, iako broj manja ugodno sam se osjećao.
„A šta imate za hemoroide.“-Drago priupita.
„Kombinacija voćnih čajeva i pneumatska pumpa.“-reče travar.

Sa Dragom se nikad nije znalo gdje će razgovor završiti. Uspijevao sam u tom njegovom svijetu sačuvati poziciju humora koji baš i nije bio svima smiješan, ali sa njim u izvedbi ovo je samo blijedi pokušaj parodiranja svakodnevnice nimalo smiješne i naivne.
Bio je penzioner u 43-oj godini. Ko je tu kriv. On nikako. Krivo je društvo i politika pljačke i laži. Pošten čovjek na birou može dočekati penziju bez da dana radi ako bude čekao da ga pozovu. 

I ja bih u penziju. U svijetu gdje instant političari i menadžeri niču kao gljive poslije kiše i truju ionako zatrovane međuljudske odnose ne vidim ništa dobro osim parodije koju oni ne razumiju. Dežurne ludare poznajem Vas dok ste micelij bile.  Ko Vam kvasac dade?


Pozdravlja Vas mandrak72, sekretar međunarodnog udruženja kvasca i praška za pecivo i sindikalni povjerenik za vanilin šećer i šećer u prahu.