„Djeco, brzo u kuću. Eto vremenjaka.“-upozorenje o kojem se nije moglo raspravljati.
Istog momenta napuštali smo započetu igru i trkom bježali u kuću. Pored igračaka ostao je samo Luksi. Malo zbunjeno štene pametnih crnih očiju i uvijek spreman za igru.
Ostao je par trenutaka sam gledajući za nama dok smo prašili prema ulaznim vratima.

„Luksi!“-Vera kao da se sjeti ostavljenog šteneta.
„Ja ću po njega, a vi u sobu.“-Stevo plavokosi deran se isprsi.
Stevina osobina neustrašivosti već tada je izbijala na površinu čineći ponekad buntovnika sa samo njemu poznatim razlozima. Nerijetko bi batinama završila njegova neustrašivost, ali od njega suze ni traga. Njegovo prkosno čelo ukrašeno znatiželjnim smeđim očima i nebrojenim pjegicama djelovalo je preozbiljno za njegove godine.

Brzim koracima kao da se nalazio pod kišom metaka pogureno je trčao prema štenetu koje se polako udaljavalo iza kuće.
Napeto smo čekali i izvirivali iza poluzatvorenih vrata očekujući da se Stevo vrati sa štenetom.
Ali Stevo ne bi bio Stevo da nešto ne zakomplikuje. Njega nije bilo ni na vidiku.

Pogureni starac sa pohabanim šeširom masnijim od nečije slanine laganim staračkim koracima približavao se kući.
Zeleni polupocijepani ranac visio je preko ljeskova išarana štapa preko lijevog ramena, a u desnoj ruci oslanjao se na štap neobičnog izgleda koji je upadao u oči.
Sav krivudav zlatnožute boje sa tek malo zakrivljenom drškom koja se tek nazirala iza čvornovatih i poluzgrčenih prsta. Na dnu štapa metalno ojačanje kojim je on kuckao po tlu dok se teškim koracima kretao.

Stevo je kao tane uletio u kuću sav poguren dok je s dlanovima ispod prednjih nogu držao Luksija koji se zbunjeno klatio u njegovim dlanovima.
„Bog te mazo, u dlaku da ga nije Vremenjak uhvatio.“-Stevo je imao običaj da neke stvari uveliča i pretjera preko svake mjere.
„Pričaj šta je bilo. Je li te Vremenjak spazio. Kako si mu pobjegao.“-bili smo nestrpljivi.
Vremenjak je u nama budio i palio maštu.

„Taman da stignem Luksija, primjetim ja Vremenjaka kako skida ranac sa ramena kao da želi uhvatiti Luksija i ponijeti sa sobom. Znam ja takve. Ko zna šta bi on sa njim radio ovako malenim i nemoćnim. Možda bi ga začarao i pretvorio u vuka da ga prati na njegovom putu.“-zstade Stevo podižući atmosferu.
„Kažu da je on Đavo. Čuo sam gdje pričaju da se ničega ne boji osim krsta. Samo od njega on bježi. Da ste mu samo vidjeli oči kako se sjaje nekim crvenim sjajem. Sav sam se naježio i osjetio kako se kočim od straha, ali ja ni pet ni šes zgrabim Luksija ravno njemu ispred nosa i bjež u kuću.“-dodavao je Stevo i kapom i šakom ali bilo ga je divota slušati.

Pričalo se o Vremenjaku tada svašta. Dječija mašta svaki put dodavala bi još jedan stepenik gradeći takvu kulu straha da bi po nekoliko dana s teškom nelagodom bilo kuda odlazili dalje od kuće.
Stvarno o vremenjaku se pričalo i među odraslim, ali s jednom dozom opreza kad bi mi bili u blizini.
Virili smo kroz prozor iz sobe na starca koji je već bio u dvorištu. Ništa ga nismo razumjeli. Mnogo je pokazivao štapom prema kući. Glas mu je bio nerazgovijetan i slab da ga i pored najbolje volje nismo ništa razumjeli. Pogledao je prema nebu dizao štap uvis i onaj rezbareni ljeskovi prut koji je nosio preko ramena o kojem je nosio zeleni ranac.

„Biće da je ljut. Pokazuje na nas štapom. Bolje da se primirimo i nikuda ne mrdamo. Mogao bi da dozove gromove i da nas sve sprži.“-Stevo je na neki svoj način razumijevao i prevodio nastalu situaciju.
Začuše se ulazna vrata.
„Evo ih po nas.“-Vera se uplaši.
Bila je to strina Stana.

„Svi junaci nikom ponikoše.“-doza ohrabrenja osjetila se u strininom glasu.
Brzo je poslovala po kući. Spremila nešto hrane, zamotala u papir na kojem se nalazilo mnoštvo računa iz zadruge kod Rade Kapetanovića dok je nalakćen za velikom tezgom provjeravao svoju računicu, a mi djeca pili sok od Nare.
Strina je odlomila veliki komad hljeba i sve to stavila u veliku kesu od Minas kafe koje je moj stric donosio redovno iz Austrije.

Tek tada je spazila Stevu kako drži Luksija pokušavajući da ga sakrije iza leđa.
„Ma nosi to pašče napolje.“-izgalami se na Stevu te mu za puta opali šamarčinu da se sve prašilo.Ne uzmače Stevo ni pedlja kao da je čekao još koji šamar.
„Šta čekaš. Puštaj to pašče napolje. Ko je još vidio da se pašče unosi u kuću.“-u strininom glasu osjećala se ljutnja koja će brzo proći.
„Nego jeste li gladni djeco.“-kao da se ništa nije događalo strina je nudila da se nešto pojede.
„Strina, ali uzeće ga Vremenjak.“-zavapih unaprijed žaleći Luksija.

Stevo je samo odškrinuo vrata i pustio Luksija koji je ostao kod praga i samo onako pseći zakretao glavu fokusirajući pogledom na Vremenjaka.
Tiskali smo se na prozoru plašeći se za Luksija.
Luksi je odšetao bezbrižno do Vremenjaka. Po njegovom ponašanju zaključivali smo da se ničega ne boji.
Vremenjak se sagnuo i pomilovao Luksija po glavi. Nakon toga Luksi se umiljavao oko njegovih nogu.

„Jesam li rekao. U vuka će da ga pretvori. A onda jao li se nama. Ja u školu više neću ići.“-Stevo je još jednom preuveličavao stvari samo njemu znanim načinom.
„Neće Stevo, vidiš da se igra sa njim.“-rekoh mu pokazujući rukom.
„Neke neka, samo ti tako misli. Ti ćeš s jeseni u školu u Novi, a ja kroz jarak, a vučina čeka na mene dok ga Vremenjak čeka kod močila.“-Stevo se nije dao.

Starac je napolju sjedio na panju ispod stare jabuke. Činilo se da se odmara.
Rukama je stalnonešto mlatarao i štapom pokazivao čas prema nebu, čas prema kući, čas ko zna gdje.
„Jel vidite. Kažem ja Vama. Samo se vi smijte Stevi. Stevo nije budala.“-Stevina plava kosa kočoperila se kao krijesta velikog crvenog pijetla dok bi svakodnevno dijelio megdan na armanu sa đed Draganovim pijetlom. Velikim šarenim pijetlom. Pobjednikom mnogih borbi davno zaboravljenih već pomalo ostarjelim.

Nakon nekog vremena vremenjak je sa polupocijepanim rancem na štapu prebačenim preko ramena teškim korakom polako zamicao niz klanac. Luksi ga je pratio jednim dijelom puta, zastao. Par puta zalajao kao da se pozdravlja sa njim i trkom se vratio kući.
Te večeri nismo se dokasno igrali napolju. Neka nelagoda koju je donio nepoznati starac tinjala je među nama. Bilo je vrijeme spavati.
Usljed nevremena nestalo je struje. Petrolejska lampa obasjavala je veliku sobu u koju se rasporedilo nas petoro djece.

„Nije ovo sve slučajno. Od onako lijepog dana vidiš na šta noć izađe. Đavolja rabota.“-Stevo se nije dao.
„Ja sam jednom pred zadrugom vidio kako mu je Mizan pokazao krst. Da ste samo vidjeli taj bijes u njegovim očima. Taj nerazumljivi urlik za tren nas je rastjerao.“-Mile je dodavao mirođije u noć koja je zlokobno kucala na prozore naše sobe.
Nisam dugo mogao da zaspem te noći. Škripanje starih greda na tavanu dok se vjetar lutalica provlačio između starog biber crijepa i prevrtao neke stare stvari na tavanu. Drhtao sam od blage groznice dok me nije san obuzeo.
Te noći sanjao sam neke nepovezane snove. Isprekidane i haotične. Nisam im nikad pridavao značaj ali sam to jutro imao neki čudan osjećaj.

Nakon nekoliko dana vratio sam se kući. Vrijeme ljetnjeg raspusta bilo je iza nas. Školske obaveze polako su u sjenu bacale pomenute događaje. Nove avanture Robinzona Krusoa i Petka plijenile su i privlačile moju pažnju. Dakako i Zagorove avanture budile su maštu u meni.

Te jeseni umro je i zagonetni starac.
„Strina šta je bilo s Vremenjakom.“-upitao sam je znajući da se ona njega nije plašila.
„Život mandrače72. Mnogo nevolje u jednom životu. I previše za jedan život u pogrešnom vremenu.“-u njenom glasu osjećao sam tugu i razočaranost.
„Nerazumijevanje je gadna stvar. Imaćeš prilike da se s njom upoznaš u životu.“-završi strina.

Nisam je tada više ništa pitao.  Umrla je nakon par godina jako mlada.

„Vremenjak“ se zvao Janko. Gluhonijemi starac rođen u pogrešno vrijeme. Bojao se krsta zbog smrti svojih roditelja nakon čega je počelo njegovo stradanje u svijetu nerazumijevanja. Janko je umro. Svijet nerazumijevanja i danas živi. Hranjen strahom i nesposobnožću da nas prihvati onakvima kakvi jesmo sa svim manama i nedostatcima.
„Ne dozvolite nikad da Vas nerazumijevanje prevede na stranu straha i isključivosti.“


Pozdravlja vas mandrak72, nepopravljivi zvrk u kratkom času što nam ga život drži.