Nakon obilnog jela Jablanko je sjedio u toploj kući. Još uvijek pomalo iznenađen obratom u životu koji je tih dana poprimao neobične i gotovo nevjerovatno obrate. Još koliko juče bio je polupromrzao i gladan, a evo sad je sjedio u kući domaćina koji su mu ponudili da nastavi da živi kod njih.
Na prvi pogled dopadali su mu se domaćini. Primjetio je Milevine suze ma koliko je pokušavala da ih sakrije. Primjetio je i Milošev pogled na sebi i promjenu u boji glasa kad ga je pitao da li bi želio da nastavi da živi kod njih.

„Gospodine Miloše. Ne znam šta da Vam odgovorim. Znam da sam ne mogu mnogo. Svjestan sam da ako me uhvate da će me vratiti u dom. To nikako ne bih želio.“-reče Jablanko i zastade.
„Želio bih ostati kod Vas ukoliko Vam ne bih bio smetnja. Sve bih vam pomagao. Ali šta će biti sa potjerom koja me vjerujem još traži.“-u njegovu glasu se osjećala ozbiljnost.
„Jablanko. To prepusti meni. Još koliko je sutra otići ću u centar za socijalni rad. Tamo imam prijatelja koji će me uputiti na kompletan postupak usvajanja. Naprotiv nikako nemoj svoje prisustvo u našoj kući shvatiti kao smetnju. Jel tako Mileva. Nama će biti zadovoljstvo da živiš kod nas. Imaćeš pristojne uslove za život. I za nas ova noć koja je prošla i Božić koji danas slavimo predstavlja Čudo. Želimo da se Čudo nastavi, a ti si upavo dio svega onoga što smo željeli. Možda je Dragi Bog htio da se upravo sve tako desi. Razmisli o svemu. Voljeli bi da ostaneš s nama.“-Miloš zastade da uzme vazduha.
„Ako si umoran, slobodno lezi. Odspavaj malo. Mnogo si toga prošao u zadnje vrijeme.“-Miloš mu ponudi da prilegne.
„Neka, nisam ja umoran. Samo sam uzbuđen.“-Jablanko ustade od stola.

Napravi par koraka i zastade kod peći.
„Gospodine Miloše.“-obrati se Milošu i pritom pogleda na Milevu.
„Možeš me samo zvati Miloše.“-ispravi ga Miloš.
„Miloše. U ovom momentu nisam baš sasvim siguran, ali sam čuo da imam brata i sestru. Znaš jednog bi dana želio da ih pronađem. Samo da im kažem da i ja imam dom.“-oči mu se ispuniše suzama.
Miloš ne reče ništa samo pogledom odluta negdje kroz prozor. Mileva brzo ustade i nastavi da uklanja ostatke hrane sa stola. Suze nije brisala. Znala je da ne bi smjela plakati, ali talasi neobjašnjive sreće i tuge smjenjivali su se takvom brzinom da jednostavno nije bila u stanju opisati svoje osjećaje.
Miloš ustade od stola i priđe do Jablanka. Čučnu pored njega i uhvati ga za ramena.
„Jablanko možeš da se osloniš na nas. Rado ćemo ti pomoći. Učiniću sve da do toga dođe.“-gledao je u dječaka koji se baci Milošu zagrljaj.
Jablanko je plakao, sav se tresao u grču.
Miloš je osjećao kako malo tijelo podrhtava i jeca. Osjetio je ruke koje ga stežu kao kovačka kliješta. Ni Miloš ne uspije da suze zaustavi.

Stajali su tako par trenutaka.
„Hajde, de. De nemoj plakati. Hajde sa mnom da te upoznam sa kućom i imanjem.“-ustade Miloš i glavom pokaza Jablanku da ga slijedi.
„Mileva uključi bojler i vidi ima lišta garderobe da bi odgovaralo Jablanku. Sutra čemo u grad pa da mu nešto kupimo.“-već je bio kod vrata.
Jablanko je obukao svoju zelenu zimsku bundu. Vještim pokretom i pletena šarena kapa sa velikom grudvom bila je na glavi.

Svježi dah hladnog Božićnog dana kao da ga razbudi.
„Ja sam zaposlen u Šumskoj upravi i radim kao lugar. Mileva je domaćica. Kao što znaš nemamo djece. Oprosti nam ako te katkad kojim slučajem ne budemo razumjeli, ali navikavaćemo se jedni na druge.“-na putu do štale Miloš mu reče.
Uska staza kroz duboki snijeg nijedozvoljavala da idu uporedo, već je Jablanko išao za njim.
Jablanko je gledao oko sebe. Prostrano dvorište bilo je ograđeno drvenim tarabama koje su se ogrnule dubokim snježnim pokrivačem kao s toplom bijelom bundom. Nekoliko velikih stabala oraha zatvaralo je pogled prema visokoj crnogoričnoj šumi koja Jablanka na tren vrati u dane prije današnjeg.
„Je li meče bilo bolje sreće od mene.“-pomisli Jablanko.

Ispred kuće bilo je nekoliko stabala reklo bi se voća sa čijih je grana bio otrešen snijeg.
„Sanke.“-uzviknu Jablanko.
„Jesu li to Vaše sanke.“-Jablanko se obrati Milošu koji se osvrnu na Jablankovo pitanje.
„Jesu. Sutra idemo do grada. Upregnućemo Dorata. Ići ćemo skupa. Jel važi?“-upita Jablanka.
„Važi, važi.“-Jablanku se dopade Milošev prijedlog.

Štala nije bila velika. Sad ju je već jasnije mogao pogledati. Bila je obložena komušom od kukuruza. Iznad štale pod krovom je bio mali sjenik. Pored štale se nalazio još jedan stog sijena.
Miloš priđe vratima i otvori ih.
Jak miris i toplota zapuhnuše Jablanka. Miris mu je bio poznat. Oči su se brzo privikle na polumrak kojeg jedan prozor nije mogao da razbije u potpunosti.
U štali je bila jedna krava, konj i pet ovaca.

„Ovo je Dorat. Slobodno dođi do mene. On je pitom. Dođi da ga upoznaš.“-Miloš pozva Jablanka sebi. Jednom rukom je tapšao po vratu snažnog i visokog Dorata koji je svojim krupnim očima gledao u Jablanka.
Jablanko se odvaži i priđe Milošu.
„Smijem li da ga pomilujem.“-upita.
„Pa naravno. Ko to još ne voli.“-ohrabri on Jablanka.
Jablanko sa malom dozom straha dodirnu Dorata.
Jasno pod dlanom osjeti njegovo snažno tijelo koje kao da je treperilo pod njegovom rukom. Kao da je snaga tinjala u njemu i da jedba čeka da se upregne u sanke.
„Hoćeš li da ga zajašiš?“-Miloš ga upita.
„Jel smijem?“-Jablanko se oduševi predlogom.
Miloš ga uhvati pod pazuh i snažnim pokretom posadi na konja.
Jablanko se privati za grivu. Bio je uzbuđen. Konj pod njim toptao je kopitima po drvenom podaskanom podu.  Jablanko se učini velikim i snažnim.
Nakon toga Miloš ga skinu sa konja.

„Ovo je naša mljekara. Zovemo je Krilova.“-pokaza mu na kravu koja se glavom okretala povremeno u pravcu jablanka i Miloša i pri tome stalno u ustima nešto žvakala. Povremeno bi glavu spuštala u jasle i uzimala sijena kojeg bi žvakala. Jasno se čulo kako žvaće i zubima melje vlati suve trave.
Bila je braon žute boje i kratke rogove od kojih je jedan bio kriv i zasukan u stranu. Povremeno bi svojim repom koji je na kraju ličio na raščupanu metlu mahnula.
„A ovdje imamo i četri ovce i jednog ovna. Njega se moraš pripaziti. Razmažen je poput djeteta. Zbog toga ponekad se poželi poigrati pa se zna zaletiti i udariti rogovima. U tom slučaju samo leži i nemoj bježati. Možda još večeras dobijemo jagnje. Vidiš ovu najdeblju samo što se nije ojagnjila i ove druge će ali ova je čini se prva koja će nas obradovati.“-Miloš ga je upoznavao sa stanjem u štali.
„Smijem li ja prisustvovati? Bilo bi mi drago.“ –Jablanko priupita Miloša.

„Naravno. Bilo bi mi zadovoljstvo. Večeras se spremi da par puta sa mnom dođeš u obilazak.“-potapša Jablanka po ramenu kao da se obraća sebi ravnopravnom.
„Važi. Neće mi biti teško. Jedva čekam.“-Jablanko se obradova ponudi.
Nakon toga izađoše iz štale.
„Ovamo.“-pozva jablanka stazom iza štale.
„Svinjac.“-uzviknu Jablanko.
„Da imamo tri male svinje.“-rukom je već otvarao mala vrata svinjca.
U jednom ćošku jedno uz drugo pribijeni su ležali tri praseta.
„Je li im hladno?“-upita Jablanko.
„Ne nije. Svinjac je učučkan, a ja im svakodnevno donosim suvu slamu. Idemo u kuću.“-pozva ga Miloš.

„A psa nemate.“-konstatova Jablanko.
„Dosad nismo imali, ali....“-ostavi nedovršenu misao.
„Jel to znači?“-upita veselo Jablanko.
„Vidjećemo šta možemo učiniti. Ja sam stalno po terenu. Pronaći ćemo nešto već. Jesi li nekad imao psa ili mačku ili nešto slično.“-upita Miloš.
„Na neki način. Jedno meče. Ali kratko.“-ozbiljnim glasom reče Jablanko.
„Idemo u kuću.“-pozva ga Miloš.

Za par trenutaka bili su u kući.
„Mislim da se voda ugrijala. Evo pronašla sam par stvari koje bi ti odgovarale, bar dok ti nešto ne kupimo.“- Stajala je pored Jablanka i upoređivala pronađene stvari sa njegovom veličinom.
Kupatilo je bilo malo i zagrijano malom pećicom. Jablanko je zaključao vrata za sobom. Skidao je stvari sa sebe. Sav njegov imetak bile su stvari koje je nosio na sebi.

Topla voda godila mu je. Mirisni šampon kakav nisu nikad imali u domu ispunio je svaku poru njegovog malog tijela. Prvi put osjetio je umor koji ga je konačno stigao. Događaji su se odvijali takvom brzinom da se ponekad morao uštinuti da se uvjeri da to nije samo san.
Kad se okupao, obukao je pantalone čije su mu nogavice bile dugačke pa ih je povrnuo do gležnjeva. Kao i karirana košulja šije je rukave zavrnuo. Pogledao je na svoje čarape. Bile su pocijepane. Brzo ih je smotao. Bilo ga je sramota da ih vide Miloš i Mileva.
Večera je bila na stolu. Odavno se smrklo. Zajedno su gledali TV. Miloš je par puta odlazio do štale.
„Jablanko hajde odspavaj malo. Ja ću te probuditi kad bude vrijeme da se ide u štalu. Sigurno će se večeras ojagnjiti.“-ponudi Jablanka da ide na spavanje.
„Može. Već sam zadrijemao. Molim te da me pozoveš kad pođeš u štalu.“-Jablanko ustade.
„Hajde. Pokazaću ti gdje ćeš spavati.“-Mileva ga pozva za sobom.

Mala sobica oskudno je bila namještena. Jedan starinski kauč sa drvenim zastavnicama sa velikim bijelim jastukom sa veženom jastučnicom sa motivima cvijeća. Toplo čupavo ćebe i veliki jorgan sa navlakom od sitnih plavo bijelih kockica sa velikim otvorom na sredini navlake.
Pored kreveta stajao je mali natkaz ručne izrade. Iste boje kao i veliki orahov ormar.
Pored kreveta bio je jedan omanji prozor sa zavjesom. Soba nije bila grijana, ali je bila topla.

„Dok ste Vas dvojica bili u štali, ja sam otvorila vrata i zagrijala sobu. Večeras obuci Miloševu pidžamu dok ja tvoju ne operem i osušim. Sutra idemo u grad da ti nešto kupimo od odjeće. Ništa se ne boj. Sve će biti u redu. Evo donijeću ti da imaš i čašu vode.“-objašnjavala mu je Mileva.

Čista posteljina šuškala je pod njim dok se Jablanko gnijezdio u njoj. Nakon dugo vremena bio je u pravom krevetu sa čistom posteljinom. Premotavao je slike koje je preživio posljednjih dana. Mnoštvo velikih događaja bilo je iza leđa. Na momente mu se činilo da je to bilo davno, da je to sve sad daleko od njega, a onda bi postao svjestan da je to ne tako davno bilo.

Gledao je u plafon. Pogled mu se zadržao na sijalici i na bijelom limenom sjenilu u obliku tanjira iz doma. Pogled mu se polako zamagljivao dok je tonuo u san.

Pred njegovim očima titrala je velika zvijezda kojom je krunisao najljepši bor u dvorištu doma. Sav onaj prasak koji je uslijedio nakon vatromenta oslikavao mu je beskrajno nebo prepuno zvijezdi koje su bile uz njega.
„Spava. Jadni dječak.“-Mileva još trenutak zastade na vratima i ugasi svjetlo.
Osjeti stisak snažnog Miloševog dlana na ramenu.
„Miloše. Da li je sve ovo samo san. Bojim se da se to neko igra sa nama.“-Mileva je iznosila svoje strahove.
„Hoće li dati da ga zadržimo. Bojim se da nam ga ne odvedu.“-iznosila je svoje nedoumice.
„Idemo. Njegov dolazak baš na ovaj dan sigurno nešto znači. Ubijeđen sam da će sve biti u redu. Dok se ne srede dokumenta predstavićemo ga kao rođaka iz grada.“-Miloš je bio staložena osoba.

Mileva je čim su ušli u svoju sobu prišla ormaru. Vještim pokretima nešto je tražila. Par trenutaka kasnije izvukla je vrećicu.
„Miloše imam ovdje vune. Ja bih da je sutra odnesemo u farbaru da je ofarbamo. Mogla bih da mu opletem lijep zmiski džemper, kad pođe u školu.“-predloži Mileva.
„U školu. Skoro da sam zaboravio. Sutra sve to moram ispitati Uroša. Dječak mora biti spreman za školu.“-Miloš je navijao sat i gledao u njega dok je razgovarao sa Milevom.
„Ustaću u ponoć i pogledati Lenku. Večeras bi se trebala objanjiti. Moram zvati Jablanka.“-Miloš je već bio u pidžami i lijegao je u krevet.

„Jablanko. Jablane. Ustani delijo. Lenka će se objanjiti. Hajde delijo obuci se. Ja ću te sačekati.
Zbunjenom Jablanku trebalo je nekoliko trenutaka da se snađe gdje se nalazi. Prepozano je Miloša. Čovjeka sa velikim i toplim očima.
„Eto me stižem.“-reče, te se ubrzano poče oblačiti.

Sitan snijeg poput mušica stalno je letio u oči dok je Jablanko žmirkao i držao se odmah iza Miloša na putu do štale. Sijalica na kući žmirkala je dok su se dvije sjenke probijale do štale.

Miloš je u jedan zaseban boks izdvojio Lenku koja je gotovo zahvalnim pogledom gledala u njega. Jablanka omami neka neobična atmosfera.
U štali se osjećalo uzbuđenje. Svi su bili na nogama. Miloš je po boksu razbacivao novu slamu čineći prostirku suvom. Mirisala je štala na slamu. Zlatno žute vlati presijavale su se pri slaboj svjetlosti.

Kao po dogovoru sve blago u štali bilo je mirno. Tek s vremena na vrijeme blagim glasanjem kao da su bodrili Lenku.
„Kako ide.“-Mileva je u rukama nosila neko staro ćebe i flašicu na kojoj se nalazila dudlica.
„Sve ide svojim tokom. Naše je da čekamo. Ima nas dvojica ovdje, at i idi u kuću i skuhaj nam toplog čaja.“-odgovori Miloš i od Mileve uze donešene stvari.
Jablanko je kleknuo na pod i u rukama držao Lenkinu glavu.

„Stavi ovo ćebe pod koljena. Da se ne prehladiš.“-Miloš mu dodade ćebe.
Jablanko je osjećao njen topli dah na dlanovima. Jasno je osjećao kako se Lenkino tijelo grči u povremenim razmacima. Trajalo je to nekih sat vremena.
„Leno ne boj se ništa. Miloš će ti sve pomoći, a i ja sam tu.“-bodrio je Lenku dok joj jednim dlanom milovao po krznu i sitnoj crnoj glavi.
Razmaci između grčeva su postajali sve manji. Tijelo Lenkino se snažno grčilo. Jablanko se borio s mukom da joj glavu zadrži da ne ustane.
Iznenada Miloš sav uzbuđen povika.

„Jablanko sad će se ojagnjiti. Još samo malo. Pažljivo joj drži glavu.“-osjetio je u Miloševom glasu kako uvažava njegovu pomoć.
Jablanko je gledao Lenki u oči i snažnim pokretima masirao joj je vrat i glavu. Bodrio ju je riječima. Tepao joj.
„Hajde Lenkice. Hajde Leno. Još samo malo. Sutra ćemo se već zajedno igrati sa mladim.“-pričao je Jablanko.
Miloš ga pogleda.

„Evo ide.“-Miloš je vještim pokretima pomagao Lenki oko jagnjenja. Za tili čas jagnje je bilo na slami.
Miloš ga odmah prinese Lenki koja podiže glavu i nastavi da liže svoje mlado.
Jablanko je gledao u mlado vuneno i mokro klupko koje sve živahnije poče da se pomjera i oglašava slabim , ali i sve češćim glasanjem koje gotovo da je ličilo na bebin plač.

Jablanko je s ushićenjem gledao u veliko čudo prirode. Čas je gledao u Lenku, čas u jagnje. Čas u Miloša, a potom i u Dorata i Krilovu. U njihovim očima tražio je ono ushićenje koje je osjećao. Uspijevao je u tome.
Jaki grčevi koji potom prostrujaše Lenkinim tijelom prenuše ga.

„Miloše. Lenka. Šta će snjom biti?“-opet je Lenkina glava bila u njegovim dlanovima.
Osjetio je suze koje su se kotrljale iz njenih očiju na male zagrijane dlanove.
„Daj mi ćebe. Brzo.“-zatraži ćebe od Jablanka.
Ćebetom umota malo jagnje i ponovo priđe Lenki.

„Ne boj se mladiću. Lenka nam se dodatno zahvaljuje. Evo stiže još jedno jagnje.“-Miloš je dobro poznavao svoje blago.
Jablanko je podrhtavao od uzbuđenja. Držao je Lenkinu glavu, a jednim okom budno je motrio na malo jagnje umotano u ćebe.
Muk u štali kao da je podizao atmosferu.

„Evo ide još jedno. Još samo maloooo. Evoo. Evo još jednog. Pogledaj Jablanko.“-mali čupavi vlažni zamotuljak živahno je mlataro nogicama.

Instiktivno je Lenka podigla glavu i gledala u svoju drugu prinovu. Miloš je stavi pred Lenku. Svojim jezikom skidala je preostalu posteljicu sa njega.
Miloš je odmah i drugo jagnje prinio Lenki koja je zadovoljno lizala čas jedno, čas drugo jagnje. Malo pomalo oslanjali su se na svoje tanke crne nožice. Nesigurnim koracima jedva su održavali ravnotežu. Instikt ih je vodio prema hrani.

Miloš brzo ustade. Istoga trena sva štala živnu. Veselje zbog novih mladih života ispunilo je malu zajednicu. Iako različite vrste majčinstvo i rađanje novog života unijelo je neki osjećaj blaženosti u štalu.
Miloš uze jednu kantu, primače malu stolicu ispod Krilove i vještim pokretima za par trenutaka namuzao je malo mlijeka. Brzo je napunio flašicu i doturi  je Jablanku u ruke.
Ti ćeš hraniti jedno jagnje, a drugo Lenka. Eto ti prve obaveze.

Jablanko gotovo zaplaka od sreće. Bio je nekome potreban. Sjeti se mečeta koje ga je par dana slijedilo.
Jedno jagnje je već sisalo majčino mlijeko, a drugo jagnje je nespretno ustima hvatalo malu dudlici i snažnim pokretima okušavalo da povuče mlijeko. Vrlo brzo sasvim je ovladalo tehnikom. Jablanko osjeti kako je jagnje svakim sekundom sve snažnije uzimalo mlijeko.
„Curica i dječak.“-reče mu Miloš.
„Daj im imena. Donio si nam sreću.“-predloži Miloš.
„Nisam nikad.“-zbuni se Jablanko.
„Srećko i Zvijezda.“-reče Jablanko.
„Neobična imena. Dopadaju mi se.“-nasmija se Miloš.

„Hajde ti sad spavati, a ja ću još malo ostati da ih pripazim.“-predloži mu Miloš.
„Molim te da još ostanem. Ovako nikad ništa slično nisam osjetio.“-zamoli ga Jablanko.
U tom trenu u štali se pojavi i Mileva.

„Momci donijela sam Vam čaj. Da se zgrijete.“- Mileva odloži čaj i priđe da vidi nove stanare u štali.
„Zovu se Srećko i Zvijezda. Miloš mi je dozvolio da im dadnem imana.“-Jablanko oduševljen ispriča Milevi.
„Gotovo da ljepša imena nisam nikad čula za jagnjad.“- Mileva je bila srećna.

Nakon nekih sat vremena jablanko osjeti da ga san obuzima. Zaspao je sjedeći pored Lenke i jagnjadi. Miloš ga ogrnu svojim velikim kaputom i snažnim rukama ponese u pravcu kuće. Na vratima je čekala Mileva.
Miloš ga unese u kuću i odnese u sobu. Dok ga je ušuškavao u toploj sobi, gledao je u lice koje je sijalo od sreće. Nestašni pramen kose sklonio je jednom rukom i očinskim instiktom poljubi u čelo.

„Dobar si ti momak. Bog nam te je poslao.“-ustade i izađe iz sobe.
Zastade na vratima pored Mileve. Pomilova je po obrazu. Blagi drhtaj pređe preko njenog lica.
„Lijep je ko jabuka.“-izusti Mileva.

Jablanko ostade u sobi sa svojim snovima. Ponovo je jedna zvijezda zasijala u životu mladog Jablanka.


Pozdravlja vas mandrak72, iznova zadivljen signalima koje život daje.