[ Ratni dnevnik vojnika mandraka72
]
22 Oktobar, 2011 17:45
05.08.1994.god. Iz ratom zahvaćenog dnevnika
05.08.1994.god.
Jutro je bilo svježe. U minskom polju bilo je živo. Pokušavao sam pogledom da izvršim smotru zaostavštine saboraca. Jedno grupisano i iz više dijelova moglo je biti samo Milanovo. Za njega su često govorili da mu guza „žvaće“ čim nešto šušne. Šuštilo je na sve strane čini mi se. Jedno njegovano i ravno položeno moglo je biti samo od Miće. On je ipak trgovac i naučio je da sve mora biti složeno „cakum pakum“. Kao na rafama. Nisam dalje tumačio. Osvrnuo sam se. Bila je to pravilna osmica. Nisam nikako volio taj broj. Više bih volio šesticu ili upitnik barem, ali osmica nije dobar znak.
Neprijatelj je dejstvovao. Bilo je nekoliko ranjenih. Jedan od njih dobio po strini. Znao sam da osmice nikako ne valjaju. Opet su moja predviđanja bila tačna. Neću više vrtiti strinom zbog osmice.
Pasulj je bio čokoladni. Obojen i bez okusa. Baš kao i Huper šareni časopis sa bezvrijedenim informacija. U dijelu svijeta koji sad mirno spava neko sluša Galu, neko Bajonea, a veliki dio njih juri 200 na sat. A ja sam bio na redu za stražu. Moja porcija od dva sata bila je preda mnom. Meni je preostalo da grickam sekundu po sekundu života koji se nikada neće vratiti.
Priuštio sam sebi prvo kupanje na otvorenom. Voda je bila hladna kao led. Svako uživanje vrlo brzo je bilo isključeno. Drugi put naći ću način da podgrijem vodu. Presvukao sam i oprao veš i čarape. Nimalo mačo posao od mene. Jebi ga nisam Rambo.
Večera je prošla pored nas. Paprikaš. Nismo imali više hrane pa smo uzeli svoje sledovanje. Bezukusna kaša neprepoznatljiva okusa ispunila mi je želudac. Marinko P. iz rova do našeg dotrčao je i upozorio nas da ne jedemo paprikaš. Pronašli su skuvana miša u manjerci. Nisam znao da li da se smijem Radovanu J. i Rajku P. koji su se naslonili na grudobran i bezuspješno pokušavali da povrate pojedeni sadržaj ili da plačem. Nijedno mi ne bi pomoglo. Prihvatio sam to kao mišje samopožrtvovanje i njegov mali doprinos borbi, za razliku od nekih miševa koji su na sve načine tražili put da pobjegnu iz jedinice. Jedan veći pacov je to učinio kroz donatorstvo nafte mjesečno od 200 litara.
Peti je dan. Pišem sve sitnije na papir od cigareta. Još dvadeset pet dana. S prvim sumrakom sve je hladnije. Sutra ću malo prošvrljati linijom.
Jutro je bilo svježe. U minskom polju bilo je živo. Pokušavao sam pogledom da izvršim smotru zaostavštine saboraca. Jedno grupisano i iz više dijelova moglo je biti samo Milanovo. Za njega su često govorili da mu guza „žvaće“ čim nešto šušne. Šuštilo je na sve strane čini mi se. Jedno njegovano i ravno položeno moglo je biti samo od Miće. On je ipak trgovac i naučio je da sve mora biti složeno „cakum pakum“. Kao na rafama. Nisam dalje tumačio. Osvrnuo sam se. Bila je to pravilna osmica. Nisam nikako volio taj broj. Više bih volio šesticu ili upitnik barem, ali osmica nije dobar znak.
Neprijatelj je dejstvovao. Bilo je nekoliko ranjenih. Jedan od njih dobio po strini. Znao sam da osmice nikako ne valjaju. Opet su moja predviđanja bila tačna. Neću više vrtiti strinom zbog osmice.
Pasulj je bio čokoladni. Obojen i bez okusa. Baš kao i Huper šareni časopis sa bezvrijedenim informacija. U dijelu svijeta koji sad mirno spava neko sluša Galu, neko Bajonea, a veliki dio njih juri 200 na sat. A ja sam bio na redu za stražu. Moja porcija od dva sata bila je preda mnom. Meni je preostalo da grickam sekundu po sekundu života koji se nikada neće vratiti.
Priuštio sam sebi prvo kupanje na otvorenom. Voda je bila hladna kao led. Svako uživanje vrlo brzo je bilo isključeno. Drugi put naći ću način da podgrijem vodu. Presvukao sam i oprao veš i čarape. Nimalo mačo posao od mene. Jebi ga nisam Rambo.
Večera je prošla pored nas. Paprikaš. Nismo imali više hrane pa smo uzeli svoje sledovanje. Bezukusna kaša neprepoznatljiva okusa ispunila mi je želudac. Marinko P. iz rova do našeg dotrčao je i upozorio nas da ne jedemo paprikaš. Pronašli su skuvana miša u manjerci. Nisam znao da li da se smijem Radovanu J. i Rajku P. koji su se naslonili na grudobran i bezuspješno pokušavali da povrate pojedeni sadržaj ili da plačem. Nijedno mi ne bi pomoglo. Prihvatio sam to kao mišje samopožrtvovanje i njegov mali doprinos borbi, za razliku od nekih miševa koji su na sve načine tražili put da pobjegnu iz jedinice. Jedan veći pacov je to učinio kroz donatorstvo nafte mjesečno od 200 litara.
Peti je dan. Pišem sve sitnije na papir od cigareta. Još dvadeset pet dana. S prvim sumrakom sve je hladnije. Sutra ću malo prošvrljati linijom.
22/10/2011, 20:11
Nikad ne bih volela da probam to mišje žrtvovanje...ali znam da su mnogi morali.
22/10/2011, 20:13
naježih se... i vratih u nemile dane kada smo svi drhtali, strahovali, šmrcali i molili se svim Bogovima da zaustave krvave dane...
kako je bilo tebi i onima koji su bili na prvim linijama ne mogu ni da zamislim...
bilo, ne ponovilo se. nikad i nigde
Prijatno!
22/10/2011, 21:26
Ne čitam ratne stvari...dosta mi je užasa...i samo te pozdravljam:))
22/10/2011, 23:17
...pozdrav...
23/10/2011, 11:11
Bure baruta, ovaj nas, u isto vreme, i lepi i prokleti Balkan, uzas koji ne zaobidje ni jednu genraciju, mi smo narod koji nikada ne uci iz svoje istorije, pa smo osudjeni na to da je iznova, i iznova prezivljavamo.
23/10/2011, 11:26
Ti si heroj, ne samo carobnjak...
Pozdrav!
24/10/2011, 01:59
Увек сам се питала како Рамбо може да буде јунак, кад он није никог бранио већ нападао. Каква политика таква и култура, но још горе је што кажу да су Кинези заузели Холивуд. Ко би ту паметан био... Ваљда само они који су приморани да једу мишеве и пацове, шта знам.