Zima je uveliko štipala za nos. Promrzli novembar odbrojavao je svoje posljednje dane.
Jedna pogurena prilika koja se skupila gotovo u klupko žurno je odmjeravala posljednju dionicu puta do Kostajnice. Kao geometar jednakim koracima osvajao je put pred sobom.
Malena varoš ukaza se pred njim.

„Još desetak minuta i eto ti mene.“-promrmlja sebi u promrzlu bradu.

Novak je žurio na stočnu pijacu. Nije on mislio trgovati, ali eto ta prosta navika da se tamo pojavi i da vidi kako idu debele svinje.
Ponavljao je taj svoj ritual godinama. Ostavio bi mnogo važnije poslove zbog toga, ali posao kod njega nije trpio.
Veliki kaput na njemu je djelovao još nekako veći dok se on nekako skupio i pogurio poput žbuna okovan snijegom.

Pijaca je bila začuđujuće puna s obzirom na hladnoću. Mnoštvo zaprežnih kola, sa upregnutim volovima, rijetkim konjima. Nešto krava, teladi i u najvćem broju debele svinje.
„Boškane ljudino moja, ajde pazari kod mene. Imam najbolje svinje,a i cijena je povoljna.“-debeli nakupac uvijek raskopčane šoferske kožne bunde izlazio mu je u susret.
„Neka Neđo. Uhranio sam sebi dvije svinje po stotinu i dvadeset kila.“-odmahnjivao je rukom produžavajući prema jednoj povećoj skupini ljudi koja se okupila oko nekog Roma koji je prodavao konja.

„Ljudi nisam lud, ali dobro me poslušajte. Ovo nije običan konj. Ovo je Zmaj konj. Pogledajte taj vrat, sapi.“-hvalio je on svog konja, dok su mu se iz mase smijali i nešto dobacivali.
„Pazi vamo. Sto iljada i ne dobijaš samo konja. Uz njega ide magija, sloboda. Hajde ispunite svoje snove.“-Rom se nije dao smesti.
Kružio je oko konja. Ata krilata kako bi mu tepao. Provlačio se ispod njega i podizao mu jednu po jednu nogu pokazujući kako je miran.
Sva ta predstava privlačila je najviše pažnje stoga što konj nije bio ništa eto posebno, ali je imao najboljeg prodavača.

Omaleni rom, obigravao je oko svoga konja stalno pomjerajući šešir na zatiljak ispod kojeg je izvirivao prosjedi bič kose. A na usnama kao zalijepljena visila je cigareta sumnjiva kvaliteta. Bio je rječit. Bogatsvo riječi privlačilo je neuki svijet.
Boškan je stajao posmatrajući scenu. Maštao je da jednog dana kupi konja, ali jednostavno siromaštvo je stajalo na njegovu putu. Posmatrao je on Riđana.
 
„Eh kad bi se do kakve pare došlo ti bi bio moj.“-mrmljao je sebi u bradu.
Svinje nisu bile na cijeni za one koji prodaju, dok su cijene za kupce bile više od očekivanih.
Zadržao se još par trenutaka u razgovoru sa Stankom vječitim šeretom i spadalom.

Čim je pregledao svu ponudu zaputio se prema gradu. Trebalo je kupiti kafe, duvana i šećera.

„Boškane, Boškane.“-poznati glas ga je dozivao dok je prolazio pored kafane „Kod dva brata.“.
Boškan se okrete. Pogled mu se zaustavi na poštaru Stojanu. Uvijek raskopčane uniforme koju nije skidao niti neradnim danima i na zatiljak zabačenom šapkom bio je svakome dobro poznat. Pazarni dan bio je odličan razlog da se nađe u kafani. Tu su svarćali svi koji su nešto pazarili na pijaci, oni koji bi dobijali penzije kad se pogodi na pazarni dan. Uvijek je bio neki razlog da se nešto popije ili nazdravi u ime bilo kakvog razloga.

Boškan je znao da ga Stojan ne zove bez nekog posebnog razloga.
Zastao je čekajući da mu se Stojan približi.

„E Boškane moj, ti nikad ne bi svratio u kafanu da malo poljudujemo.“-počeo je Stojan izokola da objašnjava.
„Znaš ti Stojane da ja nisam čovjek od kafane. Nema se, a i za kafanu mora postojati dobar razlog.“-izvlačio se Boškan.
„Pa to ti ja i govorim. Nisam ja tebe džaba zvao.“-trljao je svoj poveliki stalno crveni nos.
„Znam da nisi. Reci ti meni Stojane pa da idem svojim poslom.“-pokušavao je da se izvuče Boškan iz njegovih velikih kao šape dlanova.
„Pa to ti i govorim, ajde ti sa mnom imam nešto za tebe.“-rukama ga je povlačio prema kafani.
Nevoljko je pošao za njim.

Kafana je bila u poltami. Pramenovi duvanskog dima lebdjeli su tik iznad glava ljudi koji su sjedili za stolovima sa šarenim kockastim stolnjacima i velikim mesinganima pepeljarama prepunih čikova i pepela. U zraku se osjetio jak miris alkohola.

Boškan je osjetio mnoštvo pogleda na sebi koji nakon što ga odmjeriše nastaviše sa svojim „važnim“ razgovorima prepunih podizanja tonova, sirovog smijeha i stalnim nazdravljanjem. Omaleni konobar zalizane kose i sa velikim zulufima u bijeloj košulji kao marioneta brzo se provlačio između stolova stalno noseći nove ture pića i odnoseći praznu ambalažu.

Boškan se privikavao na polutamu dok se izmešu stolova provlačio za Stojanom.
„Sjedi prvo. Konobar evo mali te treba.“-pokazivao je na Boškana.

Nemajući kud Boškan naruči jednu ljutu za sebe i duplu mučenicu naruči Stojan.
Mala čašica gotovo da se nije vidjela u velikom Stojanovom dlanu i debelim prstima kao kobasicama.

„Velim ja, al me niko ne sluša. Dobar je onaj mali Boškan. Vrijedan i radan. Nikad ti taj ne gubi vrijeme ubudale.“-prelio je Stojan vidno zagrijan.
„Mora se moj Stojane. Nego ti meni reci šta si to imao za mene.“-Boškan ga upita.
„Polako Boškane. Nije svijet nastao za jedan dan. Polomićeš noge stalno leteći. Mali, mali dođider ovamo.“-već je zvao konobara koji se kao munja stvori za stolom.
U ruci je držao maleni blokčić i hemijskom olovkom brzo zapisivao novu narudžnu.

Nakon toga Stojan zavuče ruku u veliku kožnu torbu koja je stajala na stolici pored njega.
„Pismo moj Boškane. Amerikansko.“-provuče ga ispod nosa.
„Miriše mi na nešto dobro moj Boškane. Imam ti ja nos za takve stvari. Pogledaj ti samo šta je markica na njemu, kao na drugu ordenja.“-zavjerenički se nagnu prema Boškanu te se osvrnu oko sebe.
„Amerika je velika i bogata zemlja. Niko iz nje ne piše da bi se na nešto žalio. Na uzmi.“-dade mu pismo sa šarenim rubovima i dotad neviđenim šarenim markicama.
„Ajde zovi konobara još sad, pa svojim poslom da te ne zadržavam.“-svaki njegov potez bio je dobro proračunat.
Nakon što je pozvao konobara i platio mu za naručene ture pića Boškan se nađe na ulici.

Kupio je kafu i šećer, a za duvan mu nije preostalo zbog čašćavanja Stojana.
Dugačkim koracima je jurio kuću da mu njegova Darinka pročita pismo. Boškan je učio nešto škole ali nije je završio zbog siromaštva roditelja koji su imali mnogo djece.

„Daro, Daro.“-dozivao je s kapije.
Na vratima se pojavi Darinka supruga Boškanova. Mirna i vedra osoba bile je njegovo najveće bogatsvo. Djece nisu imali. Bili su već pet godina u braku te ih to još više zbliži.
„Jesi li sve kupio?“-upita ga.
„Sve osim duvana. Sačekaj da ti ispričam.“-gotovo je u dva skoka pretrčao dvorište.

Noć se većma spuštala niz padine u kotlinu Une, polako paleći žmirkajuće petrolejke. Tišina je zavladala selom.
Za stolom sjedila je Dara i u ruci držala pismo.

„Daro ponovo mi pročitaj onaj dio o mašini. Ima onaj stari lisac Stojan nos za to.“-Boškan je šetkao između stola i šporeta koji je gotovo titrao u mjestu dok su drva u njemu pucketala, a plamen hučao kao vodopad.

„Kako se živi tamo? Ponekad se zaželim sjesti pred pojatom u ljeto kad sijeno miriše, a ja onako umoran sjednem na travu zelenu pa smotam cigaru i zapalim, a iznad mene nebo nepregledno. Sjećaš se kako sam te učio motati cigaru. Znaš evo razmišljao sam se da ti pošaljem mašinu za cigarete da mi se ne patiš. Neće se dugo zabaviti. Pozdravi mi kumana.“-čitala je Darinka kad je Boškan zaustavi.
„Ček, ček. Znači neće se dugo zabaviti. E moj Gojkica. On se mene sjetio u Americi. Ma uvijek sam znao da će od njega čovjek postati. Nije ti on volio nepravdu i nerad i zato je otišao.“-sam sebi pojašnjavao je Boškan.

Dugo u noć sa svojom Darom kovao je planove šta mu valja raditi. Dara je zaspala, a Boškan je ležao i gledao u palfon. Ponekad bi duboko uzdahnuo. Nije san htio na oči.
„Eh kad bi mene bar sad krenulo. Prve pare i konja bih kupio. Ni najmanjeg ni najvećeg, samo miran da je. Sa njim bih tek posla imao.“-mrmjao bi polutiho.

Te noći sanjao je veliki stroj koji se sav tresao, a on bi njemu prinosio velike kao tavica žute listove duvana i trpao u mašinu, a na drugu stranu bi izlazile cigarete. Velike sjajne zakovice prijetile su da se stroj raspadne, ali bi Boškan koš više i brže stroj hranio duvanom dok bi se gomila cigareta povećavala i prijetila da zatrpa kuću.

„Boškane. Boškane.“-drmusala ga je Darinka.
„Buncao si. Sav si znojan. Hajde se presvuci, a ja ću ti skuvati kafu.“-Darnika ga je budila.
Kafa je bila na stolu. Samo bi Boškan katkad duboko udahnuo.

„Valja se za to pripremiti. Kad je Gojkica toliko učinio za nas ne bi bio red da mi budemo nespremni.“-dogovarao se on sa Darom.
„Ja ću još jutros do Milutina a i do Todora. Dogovoriću sa njima da uparimo volove za taj dan. Treba toliku mašinu dopremiti iz Kostajnice.“-kovao je planove.

Nakon doručka nahranio je staru mršavu kravicu, svinje i kokoši te se zaputi u selo kod Milutina.
„Veliš Gojkica. Alal mu vjera. Opoštenio se. Kad kažeš da stiže stroj?“-Milutin se obradova Boškanovom dobitku.
„Javiću ti moj Milutine. Neće se zabaviti.“-Boškan mu pruži ruku te se sa njim pozdravi i produži kući Todorovoj.

„Ohohj Todeee.“-zazivao ga je još dok ni kući prišao nije.
„Ehej Boškane. Evo ti mene. Koji te đavoli gone kad tako žuriš?“-upita ga Todor.
„Nisu đavoli Tode, nego nužda pa reko da se tebi obratim sve znajući da me nećeš odbiti.“-reče mu Todor.
Kad mu Boškan izloži plan Todor se prihvati da će mu pomoći.

Boškan je gotovo trčeći dojurio kući. Dara ga je čekala i iz njegovog osmjeha pročitala da je uspio da se dogovori sa svojim komšijama i poznanicima.

Dani su sporo prolazili. Planovi su se kovali svakodnevno. Ono što bi ujutro zamislili navečer bi odbacili. Bližio se taj dan.
Boškana su malo malo sretali prijatelji, rodbina i komšije. Čestitali mu na velikoj sreći. O njemu se tih dana uveliko pričalo.

Nekako oko Nove Godine Dara kroz prozor primjeti poštara Stojana kako kroz sitan snijeg krupnim koracima korača kroz dubok snijeg, onako raskopčanog kaputa. Nos mu se crvenio poput paradajza dok se približavao kući.
„Mora da je to to. Ne bi Stojan po ovakvom kijametu dolazio džaba.“-Boškan je brzo zagrnuo kožun i izletio napolje.

Za par trenutaka na ulaznim vratima stajao je sa Stojanom koji je otresao snijeg sa šapke i sa dubokih cipela.
„Vala Boškane ja bi zbog tebe do Novog otišao pješaka. Znaš koliko ste mi Vas dvoje mili i dragi. Kad je pošta u pitanju kod mene nema labavo. Pa glava da ide.“-već je sasipao prvu mučenicu u grlo.
Iz velike kožne torbe izvukao je potvrdu s kojom je trebalo da se javi u poštu da preuzme paket.
„Popij de još jednu. Nisi došao na jednoj nozi.“-Boškan mu nasu još jedno piće koje Stojan sasu u grlo takvom brzinom da se i Stojan sam iznenadi.
S priznanicom već je jurio prema Milutinu i Todoru.

Za nepun sat vremena velika zaprega od dva para volova bila je pred njegovom kućom.
Dara je stajala na pragu i brisala suze. Nekako sve joj je to bilo nevjerovatno, ali sad je sve došlo na svoje mjesto.
Boškan joj mahnu i sa zapregom se izgubi u bjelini snježnog dana.

Dara je gledala za njima dok se ne izgubiše u daljini. Pripremila je najveće pile koje je imala za ručak kad se vrate Todor, Milutin i Boškan. Njega je upoznala na vašaru kod lutrije. Kad su izvukli lutrije, iz novinskog papira Boškan je izvukao ukosnicu uz veliki smijeh kibicera, a Dara šnalu za kosu. Nekako su se sudarili da su im iz ruku ispali dobici. U momentu kad su se istovremeno sagnuli da sa zemlje dohvate navedene dobitke sudarili su se glavama.
Udarac je bio toliko snažan da su obadvoje završili na zemlji. Brzo su ustali sa zemlje uz smijeh prisutnih. Na glavama se ocrtavale velike čvoruge. Nimalo zbunjen Boškan svoju ukosnicu zadjenu Dari kojoj je bila spala marama sa glave. Ni ona ne ostade zbunjena te svojom šnalom pokupi jedan pramen Boškanove kose koji je padao niz čelo. Ukaza se velika plava čvoruga. Od toga dana za njih dvoje nije niko postojao.

Dara je spremala ručak i birala svoje najbolje tanjire mada nije imala mnogo izbora. Malo malo virila je na prozor iščekujući dolazak Boškana, Todora, Milutina i velike zaprege sa mašinom.
Boškan odluči počastiti pićem Todora i Milutina u kafani. Uz put sreo je mnoge komšije koje su ga propitivale o mašini, a on bi sav sretan objašnjavao kako je pošao u poštu da podigne mašinu.
U kafani su mu prilazili mnogi poznanici, tapšali po ramenu. Nakon što su popili piće iz kafane krenuli su prema Pošti. Za njim je krenula sva svita. Boškan je bio sav sretan. Na momente mu se činilo da je sva Kostajnica njegova. Brojčano stanje pretnje je raslo kako su se približavali Pošti. Velika karavana stale je pred Poštom. Zaprega, prijatelji, poznanici te mnoštvo njih željno spektakla i događaja kakav Kostajnica nije zabilježila u skorijoj istoriji.

Bošakan pođe sa priznanicom u unutrašnjost pošte te se još jednom osvrnu na veliku pratnju. Još jednom se osvrnu na zapregu procjenjujući njihovu fizičku spremnost za veliki transport.
Noge su mu klecale kad zastade predšalterom iza kojeg je sjedio Rade službenik pred penzijom koji je znao svaki kamen u Kostajnici.

„Jesi li stigao?“-reče mu dok je uzimao priznanicu.
„Jesam i zaprega je tu.“-Boškan pokaza svu spremnost pred Radom.
„Sačekaj trenutak, sad ću ja.“-i zatim nestade iza vrata.
Nakon par trenutaka se vrati sa paketom ne većim od dlana.
„Izvolite.“-pruži on paket prema Boškanu.
„Potpiši ovdje.“-reče mu.
Boškan udari krstić.

„A mašina gdje je. Zaprega je pred poštom.“-Boškan se zbuni
„Samo to je stiglo. Nikakva mašina nije stigla.“-Rade mu još jednom pojasni.
Boškan brzim pokretima otvori zamotani paket i pred njegovim očima se pojavi neobičan predmet koji sav stade na dlan.

„Šta je ovo?“-prenerazi se Boškan.
„Pa to ti je mašina za savijanje cigareta. Daj da ti pokažem.“-ponudi se Rade da mu objasni namjenu.
Vješte ruke Radine u par kratkih poteza tako vješto zamotaše cigaretu da se učini kao neka mašina.
„Kažeš samo to.“-ponovi odsutno Boškan.

Nakon toga strpa malu mašinicu za zavijanje cigareta u džep i oborene glave pođe prema izlazu.
Čim se pojavi na vratima dočeka ga graja. Povici sa svih strana. Činilo mu se da su svi samo gledali u njega. Činilo mu se da će se onesvjestiti.

„A gdje je mašina?“-upita neko iz gomile.
„Nema je. Nešto je zapelo na granici oko papira.“-Boškan slaga iako je bio svjestan da ta njegova laž neće preživjeti ni do sutra te polaganim koracima nastavi da se kreće prema kući.

Razočarani narod poče se razilaziti. Komentarisali su svako na svoj način. Samo je Boškan ćutio. Koraci do kuće bili su teški poput olova. Oči su mu se punile suzama, ali nije plakao.
Dara je nestrpljivo čekala. Kad ga je primjetila da se približava kući potrčala je prema njemu.

„Šta je bilo? Gdje su Todor i Milutin? Šta je bilo u pošti?“-pitala je Dara svoga Boškana.
„Hajdemo u kuću.“-zagrli on svoju Darinku te se snjom uputi u kuću.

Potanko joj ispriča sve šta mu se desilo. Darinka je slušala. Bilo joj je žao patnje svoga muža i svih onih podsmjeha koji će ga čekati iza svake ograde, kapije i prozora.

U tom momentu Darinka se sruši na pod. Boškan skoči te je snažnim rukama podiže sa poda i prenese na ležaj. Masirao joj je vrat. Vodom umivao lice. Ljubio ga.
„Daro, Daro, budi se Daro.“-pokušavao ju je dozvati.
Nakon nekoliko minuta to mu uspije za rukom.

„Odoh ja po doktora, a ti samo lezi.“-reče joj i odjuri kao vjetrom nošen po doktora.
Dara je bila mnogo bolje, ali nije ustajala iz ležaja kad je stigao doktor.

Doktor je stavio slušalice. Nakon par trenutaka skide ih te razvuče osmijeh.

„Daro postaćeš majka, a ti Boškane otac.“-u doktorovom glasu osjećala se radost zbog vijesti koju im saopšti.

Boškan je ljubio svoju Daru. Nije mogao zaustaviti suze. Jecao je. Dara nije ništa govorila samo su joj suze tekle niz lice.
Ljeto je brzo došlo. Dara je rodila zdravu curicu. Sreći nije bilo kraja.

Pomenuti događaj sa mašinom za savijanjen cigareta još dugo se prepričavao, ali rođenje djeteta sve je bacalo u sjenu. Tek ponekad bi stariji ispričali priču o Boškanu i njegovoj sreći, a mašina je polako odlazila u zaborav. Kamo joj je i bilo mjesto.



Pozdravlja vas mandrak72, tefter tehničar priča koje polako blijede.