Noć se brzo spuštala na selo. Hladnoća se na sankama sjurila u selo i iznova okovala prozore mrazom vješto krijući svoje tragove pod korom promrzla snijega. Žmirkave sijalice treperile su od straha pred nadolazećom noći i hladnom zimom. Tužno zavijanje seoskih pasa remetilo je zimsku idilu.

Jablanko je već zaboravio na bol koju je izazvao razbijeni nos. Međutim u grudima mu je tinjala bol koju izazivaju ružne riječi i djela. Ona bol za koju ne postoje melemi ni čajevi. Bol za koju je potrebno vrijeme i suštinsko razumijevanje i prihvatanje stanja stvari onakvih kakvi su. Bez imalo uljepšavanja.
Al ima nešto što je u njemu zatreperilo kao list breze na vjetru i što mu iznova odagna ružne stvari koje su umalo porušile njegov san. Taj osmijeh Lenkin koji mu se zalijepio kao pekmez na vrelu pogaču titrao mu je stalno pred očima povremeno zaokupljajući njegovu pažnju i odsutnost.

„Pasja zima. Noćaske bi moglo biti najhladnija noć. Ne bi zvjeradima bio u koži.“- Miloš ubaci drvu peć te stade pored prozora jednom rukom pomjerajući zavjesu zagleda se u noć.

Noć je bila vedra. Milioni zvijezda drhtale su iznad sela. Svi pokazatelji da je u pravu bili su na njegovoj strani.
Bilo je neke ljepote stajati pored prozora i posmatrati selo koje se pružalo pred njim. Udaljena svjetla seoskih domaćinstava treperila su i kao svjetionici u noći navodile zalutale poglede promrzle i željne topline. Davali su dodatnu sigurnost u noći.
Ma koliko odrasli i razumni bili noć je uvijek bila doba dana koji je umio da proizvede neugodne osjećaje. Taj iskonski ljudski strah pojačan mnoštvom neugodnih priča i vjerovanja protkan i sujevjerejem dodatno je hranio maštu.

Jablanka su kapije sna posjetile odmah po večeri. Iz polusna prenu ga snažno kucanje na vrata.
Miloš odmah ustade i krenu prema vratima.

„Ko bi to sad mogao biti?“-Mileva se i sama iznenadi neznanom gostu.

Nakon par trenutaka za Milošem uđe jedan stariji čovjek. Na glavi je nosio veliku čupavu šubaru. Jagnjeći kožun činilo se za par brojeva manji gotovo da je čučao na njemu, kao da se kakva velika mačka kandžama zakačila na njegova leđa i grije mu bolna krsta. Veliki brkovi i čupave obrve odavale su utisak da je riječ o čvrstom čovjeku i vjerovatno hrabrom dok se odvažio po velikoj hladnoći i noći selom hodati.
Miloš nije mogao da zna razlog njegova dolaska te ga je zato pozvao u kuću da se zgrije. O nekakvim poslovima sigurno nije moglo biti riječi.

„Kojim dobrom Milutin?“-pozdravi ga Mileva.
„Pomoz Bog dobri ljudi. Po ovakvom kijametu ne bi me nikakvo dobro natjeralo. Kurjaci moja Mileva, kurjaci.“- otežući dubokim glasom naglašavao je pristigli Milutin.
„Nego, hajde popij jednu mučenicu da se zgriješ, pa nam sve onako natenane opričaj kako samo ti znaš.“-ponudi mu Miloš stolicu da sjedne.
„Zdravo mali!“-pozdravi on i Jablanka.

Okrenu se prema Milevi.

„Nisam znao da imate i gosta. Kako se zoveš junačino moja poštena. Odi de kod Milutina.“-pozva ga i pokaza mu na krilo.

Jablanku se neznanac učini interesantan te se predstavi i stade pored njega.

„Sjedi der kod mene Jablanko. Vidi ti momčine. Bićeš ti nama visok ko Jablan, stasita delija, hehe!“-velikom čupavom rukom milovao ga je po kosi.
„Veliš kurjaci?“-upitno ga pogleda Miloš ne skidajući pogled sa Milutina.
„Ja sam ih sinoć slušao. Okasnih sinoć kod kuma Radovana. Cijelim putem sam ih slušao. Viju li viju. Auuuuu, pa auuuuu.“-zaarlauka Milutin da dočara atmosferu te uze ponuđenu rakiju, a mala čašica gotovo se zagubi međ prstima  pa trgnu s takvom brzinom da se i rakija sama sebi čudila kako brzo nesta iz čašice.

Strese se Milutin mršteći se licem. Otrese malo glavom te vrati čašu na stol.

„Mmm dobra, dobraaa. Kruška, odmah se to vidi moj Miloše.“-ocijeni piće Milutin bez da to neko zaište.
„Veliš vukovi?“-podstače ga Miloš da nastavi započetu priču.
„Vukovi. Zvjerad ogladnila pa se prema selima spustila, a naše selo Bogu hvala ima. Neka, neka.“-malo tišim glasom nastavi Milutin podižući atmosferu.

Jablanko se šćućurio kod Milutina u krilu te mu jeza prođe tijelom. Neka hladna nelagoda skliznu mu niz leđa te se još više smanji kod krupnog Milutina u krilu.

„Idem ti ja preko poljanka pokojnog Todora, a neki neobičan osjećaj kao da me prati cijelim putem. Slušao sam ja vukove i ranije moja ti Mileva, al ovako nablizo nikad. Stanem ti ja, umirim se, ukipim ko drvo. Prestanem i disati.“-zastade s pričom te se kao osvrnu oko sebe.
„Obrnem se oko sebe. Svuđe mrak ko u loncu. Ništa se ne čuje. Niko zuba da probijeli. Mislim se ja možda sam koju više dovatio pa mi se pričinja svašta. Krenem ti ja polako, al na svaki moj pokret kao da neko kretnjom odgovara. Stanem ti ja jopet ko duduk. Ma ne trepćem, ne dišem.“-zastade Milutin zgrabi drugu ponuđenu mućenicu po običaju se nanovo namršti te odloži čašicu.
„Neki đavo meni ne dade mira te se sjeti Lazije kad mi onomad ispriča kako se poslije sarane pokojnika“, prekrsti se na brzaka „u povratku navratio na grob i primjetio da je neko prije njega pokupio hranu. Svi tragovi oko groba vodili su prema selu samo jedan put šume nestade. Dječinji kako reče. Mislim se šta bi đeca na groblju tražila il u šumu išla.“

Jablanko pretrnu. Pomisli da ovaj čovjek zna mnogo više nego što pokazuje. Zabrinu ga i to što je navratio ovako kasno te sa strahom pogleda prema Milošu.
Osjeti kako se Milutinov stisak pojača te se namah još jače uplaši.
Miloš ne primjeti razliku na njegovom ponašanju. Mileva je takođe sa pažnjom slušala priču već pomalo nestrpljiva Milutinovim otezanjem te očima pokaza Milošu da mu uspe još jednu ne bi li jezik razvezao.

„Lazija mi reče da je slijedećeg jutra ponovo navratio na groblje i pratio tragove koji su išli prema šumi. Dovedoše ga do napuštene lugarnice gdje su prije dvjest godina vuci  rastrgali pokojnog Jovu pred očima njegove vamilije. A tragovi su išli pravo u kuću.“-prekide kazivanje pogledom tražeći novu čašicu.
„Ma sve to nastranu, i tragovi dječinji i napuštena lugarnica, al oni drugi tragovi koje Lazija viđe namah mi jezu za vrat navukoše“
„Kakvi tragovi?“-ne mogavši da ne upita izusti Mileva.
„Međeđi! Vučiji! Ko bi to znao sada. Nisu to posla čista“, nakašlja se gužvajući šubaru u rukama spuštajući glas,“Mislim ti ja i o tome pa me muka uvatila. Niđe niko da naiđe, a ja se skočio što od stra što od zime. Kad..“-ne završi započetu rečenicu kucanje na vratima iznenadi i uplaši sve ukućane.

Miloš skoči prema vratima te u par koraka nađe se pred njima.

„Lazija je.“-čuo se glas sa druge strane vrata.
„Hajde ulazi.“-otvori mu vrata.
„Bio sam sa Đokinom. Reče mi da su psi nanjušili nevolju. Znaš ti njegove pse. Ničega ti se oni ne boje, al nešto ih uplašilo pa ni da lanu. Morao ih Đokin u štalu prevezati.“-u dahu izdeklamova Lazija.
„Biće da su vukovi. Ogladnili kurjaci pa traže rane.“-složi se Milutin.
„Ne bi bilo zgorega da koji put noćaske opališ iz te tvoje puške da ti ne bi u štali posla napravili.“-predloži Lazija.
„Jel pričao Milutin za lugarnicu. Men se čini da je sve nekako od tad naopako pošlo. Od pokojnikove sarane ništa ne ide kako treba. Lijepo sam ja njima govorio da se sa groblja mora drugim putem vraćati, al niko da me posluša. Te nema prtine, te to su budalaštine. Ti si Lazija izlapio i popijo rakiještine pa bulazniš.“-stresao je glavom.
„Moram dalje do Čokule i on ima duplicu, pa nek se oglasi koji puta, a ti Miloše obađi blago i štalu. Zlo ne ore i ne kopa.“-krenu Lazija prema vratima zavlačeći glavu još dublje u bundu skupljajući vrat.
„Stani da popiješ jednu da se zgriješ.“-pokuša Miloš da ga zaustavi i ponudi mučenicom.
„Ma joj. Biće opet se Lazo nalizo pa brljavi. Ne pijem od onda ni kapi više. Laku noć ljudi.“-pozdravi i izađe u noć.

Nekoliko trenutaka tišina ispuni prostoriju. Jablanko sav uplašen očekivao je nastavak priča. Milutinu se kanda nije žurilo te sjuri još jednu mučenicu niz grlo. Nekoliko trenutaka je još ćutao dobro znajući da se na njega čeka pa onda tek nastavi.

„Kao dijete slušao sam ja priče od starijih o vukovima te me još više savlada stra. Gledam ja u noć, al ništa ne vidim. Tek nablizu par koraka od mene možda bi nešto i viđao, al već bi kasno bilo. Ne smijem se glasom javiti, a kažu mora se prije vuka glasati. Javiti i on to poštuje, al neće glas zaledio pa ni makac. Ako se on prvi javi mene više nema. Osušilo se meni grlo, a ja za džep, al prazna čutura. Grlo od stra osušilo, baš kao sada.“-opet pripovjedač zastade oblizujući se na flašu s mučenicom.

Miloš vidje njegovu reakciju te mu nasu još jednu te čepom zatvori flašu sa rakijom. Milutin je brže bolje uze mešu debele prste i ona očas posla kliznu u želudac.

„Pobratime, kloni me se, skloni mi se s puta“, uzviknuh prema nekoj sjeni za koju mi se učini da se krenu prema meni. Sjena kao da stade. Ukopa se ona. Ukopan i ja. Glas nestao ni da beknem. A sjena kao da se koleba, a oči kao dvije svijeće. Zažarile. Ko da vatru bljuju.“-besjedio je Milutin.
„A ja onda ni pet ni šes iz sveg glasa zapjeva te se malo okuraži. Pokoleba se zvjere te poče uzmicati, a ja onda ožeži. Zapjevam ti ja onda prvu pjesmu koje se sjeti. Onda drugu, treću i sve dok međ kuće ne zađe nisam prestajao. Pjevam ja, a bogme pjevaju i oni. Arlauču gladni vuci, arlaučem i ja. Promrzao i ogladnio. Natpjevavali smo se dobar sat vremena. Pa reko red bi bio da ti javim kolko večeras.“

„Šta li to bi? Jal Kurjak, jal međed?“-Mileva ne htjede ostati bez odgovora.
„Sam bi ga đavo znao. Kurjaci su svu noć šenlučili, biće da su vukovi u pitanju“-ustade Milutin, namače šubaru na glavu.
„Obiđi ti za svaki slučaj blago u štali. Dobro veli Lazija. Idem ti ja. Hvala na časti. Laku ti noć delijo.“-usput pomilova jablanka po glavi.

Miloš izađe za njim u noć. Milutin se gegajući uputio u noć prema selu. Gledao je za njim par trenutaka dok se njegova sjena nije stopila sa mrakom i nestala u noći. Zamišljeni Miloš nije bio siguran u njegovu priču. Na trenutke je pomišljao da je riječ o piću koje je udarilo u pijanu glavu pa joj posla napravili. Nekoliko trenutaka osluškivao je noć. Tek poneki lavež pasa čuo se u daljini koji kao da je nekom u mrak govorio „Odbij, odbij od kuće, opaliće Mirkać iz krateža dok si reko keks. Odbij, odbij, nije Mirkać kukavica.“

„Biće da je alkohol poradio kako sinoć, tako i noćaske.“-reče Milevi i zatvori vrata.
„Šta znam. Zima je jaka i ne bih se čudila, a i ne bi bilo prvi puta da su se vuci spustili sa planina. I oni trebaju hrane. Ko zna. Valjalo bi blago obnoć obići.“-slegnu Mileva ramenima.

Jablanko je sve to slušao i neka jeza uvukla se u njegovu košulju. Neprijatan osjećaj nije mu davao mira. Koliko prije par dana i sam je bio sam u noći, a eto večeras teško da bi se usudio sam i do štale otići.

„Hoće li vukovi doći u našu štalu?“-upita.
„Ne bi trebalo. Šta znam. Pripaziću noćas malo. Valjalo bi kakvo pašče imati.“-Miloš slegnu ramenima.
„Jesmo li mi sigurni u kući, Milutin kaže kako su u lugarnici vuci strgali čovjeka?“
„Priča se da je tako bilo, ja to nisam vidio. Znaš da ljudi uvijek malo dosole na svaku priču. Nego ništa se ti ne moraš bojati. Ja i Mileva smo to, imam i pušku, a uskoro idemo tražiti kakvo štene za tebe i kuću.“-pomilova ga po glavi i uputi se prema lovačkoj pučki koja je visila na zidu pored kredenca.

„Vrijeme bi bilo poći spavati.“-izusti Mileva.
„Tako je.“-složi se i Miloš.
„Ako se bojiš biti sam u sobi, slobodno otvori vrata i samo zovi ako bude šta trebalo.“
„Nije mene strah. Laku noć.“
„Laku noć Jablanko.“-u njihovu glasu i pored želje da zvuče opušteno osjećala se neka napetost.
„Laku noć!“-ni Jablanko nije mogao skriti nelagodu koja se osjećala u njegovu glasu.

Zatvorio je vrata sobe. Raspremio ležaj, obukao pidžamu i brzo se uvukao pod ćebe. Želio je pogledati kroz prozor, ali bilo ga je strah. Milutinova priča iako na momente nije djelovala istinito ulijevala je dozu straha u njemu. Pokrio se pokrivačem sve do nosa. Nije mu trebalo dugo vremena da zaspe.

„Jesi li na Božić ostavio hrane na raskršću?“-upita Mileva.
„Jesam. Znaš da ne zaboravljam.“-tiho odgovori Miloš i još jednom provjeri jesu li zaključana vrata.

Noć se uveliko odomaćila u selu. Još samo rijetke sijalice u selu žmirkale su još neko vrijeme, a onda jedna po jedna povlačile se u kuću na toplo i sigurno čim bi domaćini pošli na počinak.

Jedna pogurena sjena kliznu niz sanjkalište više škole. Mršava dugonoga prilika kao da je nešto tražila. Pogureno je njuškom klizila po snijegu. U jednom momentu zastade.
Ukoči se u mjestu.

„Krv.“-pomisli.

Nagon i instikti uzburkaše sva njegova čula. U njemu proradi nagon lovca u potrazi za hranom. Osluškivao je oko sebe. Bilo je mirno i tiho. Zatim nastavi potragu  vrteći se u krug tražeći još tragova. Miris krvi uskomešao je sve njegove planove.

„Moram dalje. Moram.“- razum je polako gubio prednost nad instiktima. Proradila je divljina. Miris krvi jednostavno je poništio sve druge receptore, pa čak i oni koji su signalizirali da bi bilo bolje kloniti se sela.

„Auuuuuuuuuuuuu! Auuuuuuuu!“-instiktivno se ote lovcu poklič i upozorenje lovini šta je čeka. Uputio je jasnu poruku da lov počinje, osjećajući se nadmoćno i samouvjereno pred lovinom koja će na njegovu pojavu ničice da klone, gotovo obamrla od straha.

Pođe tragom kojima ga je miris krvi vodio.

„Auuuuuuu!!! Auuuuuuuuuuu!!!!“-odjekivalo je selom.

Umuknuše seoski psi. Teška noć spustila se na selo. Samo su rijetki znali šta se sprema. Zebnja se uvukla pod mnoge pokrivače u selu, strah u štale među blago koje večeras nije spavalo.
I lovina je znala da noć koja dolazi nije poput ostalih.
Lovac je laganim kasom lako pratio tragove krvi u snijegu. Vodili su u samo jednom smjeru.
Više ništa nije bilo plod slučajnosti. Sve je bilo stvar opstanka, vječite igre preživljavanja slabijeg i jačeg.

„Auuuuuuuuuuuuu.“


Pozdravlja Vas mandrak72, lovac na riječi i izraze što blijede s olovkom šiljatom i kiflom bajatom.