Spustio je otežali kofer. Smrznuti prsti, obamrli od ukočenosti u tren oka nađoše se u plitkim džepovima iznošenih pantalona. Ipak imale su najtoplije džepove. Pogledao je u meče pored sebe. Nije se odvajalo od njega. Na trenutak sve je izgledalo kao na slikama iz bajki. Nakićena stabla svečanim snijegom, rumeno lice jednog dječaka i preslatko meče sa šarenim šalom oko vrata. Ali stvarnost  je bila daleko od svega toga.

„Ej mali, šta misliš da malo predahnemo, koru hljeba da prezalogajimo“-starateljskim glasom obrati se mečetu.
Meče ga je gledalo, vlažne njuškice i s malim tragom suze ispod oka.

Osjećao se nekako odgovornim dok je gledao u meče.
„Šta će biti s nama mali, a? Ja sam umoran noge me bole, a ruke ne osjećam. Eh kad bi me bar malo razumio. No hajdemo tamo do onog srušenog drveta da se odmorimo malo“-podiže Jablanko kofer i produži prema stablu kojeg je ko zna koje nevrijeme izvalilo i ostavilo napola srušeno.
Satima su se Jablanko i meče probijali kroz snijeg. Noge mokre i utrnule. Jablanko je osjećao mokre čarape na nogama. Nelagodni osjećaj mokrih nogu nije mu dao mira.

„Na mali, uzmi. Dođi uzmi komad hljeba. Nema mnogo ni za jednog, ali lakše ćemo dan pregurati. Nemamo mnogo vremena, moramo naći prenoćište. Neće još dugo potrajati eto ti noći“-odgrize manji komad hljeba i poče halapljivo žvakati.
Ostatak hljeba ostavio je za kasnije. Još jedan mali obrok je ostao. Ni siti ni gladni. Samo umorni.
Stari šumski put na momente se približavao seoskom putu, pa bi onda kao hajduk u šumu zamicao. Ipak i takav davao im je koliko toliko slobode u kretanju. Kako se dan približavao kraju, obrisi rastinja poprimali su strašnije i opasnije oblike. Jablanko se plašio, ali prisustvo mečeta davalo mu je neku posebnu snagu. Znao je da on nije neka sigurnost, ali nije bio sam. Ej, ko sad da udari na dvojicu.
Mečetu je igra bila zanimljiva, čas bi laganim korakom se vukao iza Jablanka, a čas bi kratkim skokovima prelazio ispred Jablanka vragolasto se osvrćući, tražeći igru, neki geg.
Jablanko bi katkad sagnuo se i napravio grudvu i bacao je na grane otežale od snijega, sa kojih bi se snijeg sasuo na malo meče. On onako iznenađen trkom bi se vraćao Jablanku, a onda bi on spustio kofer, kleknuo pokraj njega, zavukao promrzle prste u gusto krzno i čvrsto bi ga zgrabio.
Mečetu se svidjela njegova igra. Malo malo vraćao bi se Jablanku gotovo molećivin pogledom dva crna oka da ga za krzno uhvati, riječ da mu čuje.

„Šta je mali? Jel ti nešto nedostaje? Ti bi se samo igrao, jeli mangupe? Ajde sad me stigni ako možeš.“-zatim bi naglo uzimao kofer i počinjao bi bjesomučan bijeg.  
Meče kao da je uživalo u neobičnoj igri. Nije je najbolje razumio, ali nedostajala mu je igra.

Nisu ni primjetili da je šumski put raskrstio sa seoskim. Blagim zavojem odveo ih je dublje pod padinu obraslu crnogoričnom šumom. Nakićeni borovi objesili su grane. Put se nije mnogo ni razaznavao, tek uski snježni trag.
Taman kad se razmišljao kao će morati zanoćati pod vedrim nebom , na obodu šume ugledaše kuću.

Mala trošna kuća, zelene boje bila je ograđena izvaljenim dotrajalim plotom koji se još na samo par mjesta kočoperno držao kao da je davao na znanje da je tu i da je prolaz zabranjen.
Jablanko spusti kofer, bolje se zagleda da primjeti ima li prisustva ljudi u kući. Koliko god se obradovao, toliko mu se srce još više ispuni tugom. Osjećao se ko progonjena zvijer.
Na kući je bilo polomljeno par stakala na malim prozorima, od kojih su neki bili otvoreni. Krov je još dobro podnosio tešku šubaru od snijega bijela. Oko kuće nisu se mogli primjetiti tragovi kretanja.
„Dobro mali, idemo. Čini mi se da smo stigli.“-kofer se nađe u lijevoj ruci,  hitri mali koraci požuriše ka skloništu.

Ulazna vrata bila su obložena već natrulim daskama da spriječe ulazak nepozvanima. Nadstrešnica trošna popustila je pod teretom snijega ostavila je prolaz toliki da se njih dvojica bez po muke provukoše. Nedaleko od kuće oronula štala i natkriveni sjenik kao spomenik nekim boljim vremenima nijemo su trpili možda posljednji teret zime.
Polutrule daske nisu bile prepreka za još male i nejake ruke Jablankove. Za tili čas uđoše unutra.
Unutrašnjost kuće sačinjavale su dvije prostorije. Od kojih je jedna bila kuhinja, a druga soba. Nije bilo mnogo stvari u njoj. Jedan mali stol, dvije stolice od kojih je jedna bila polomljene noge. Dotrajala peć. U sobi ormar odvaljenih vrata i jedan polomljeni ležaj.
„Požuri mali, da dovedemo u red naše prenoćište. Mrak samo što nije pao.“-odmah poče Jablanko da posluje po kući.

Mrak je polako grizao na vrata. Njegova tišina opasno je režala na dva mala  bića.
Jablanko je odmah prišao peći.
„Mogla bi da se založi vatra. Noć će biti hladna. Idem da potražim nešto čim ćemo da naložimo vatru. Ostani unutra i ne izlazi van.“-domaćinski se raspriča Jablanko.
Zviždukao je neku melodiju koja mu se dopala sa neke TV reklame.

Od polomljenih dasaka koja su trebala da spriječe ulazak nepozvanih u kuću vatra je veselo zapucketala. Svijećom je zapalio vatru i osvijetlio malenu prostoriju ispunjenu dimom stare nekorištene peći.
Jablanko je zamijenio prozorska krila kompletirajući da u jednoj prostoriji budu nepolupana. Na jedvite jade uspio ih je zatvoriti. Uz štalu pronašao je nešto složenih drva koje je unio u kuću za loženje.
Meče je zbunjeno posmatralo sve navedene radnje Jablankove.

„Nikad nisam vidio ništa slično od majke, a pogotovo od Šemse da rade. Šta to sad unosi u kuću. Zašto me ovdje nešto štipa za oči. Gdje je moja Jagoda? Nema je cijeli dan.“-prolazilo je mečetu kroz glavu.
Naslonio je glavu na prekrštene šape, pogledom je pratio Jabankovo kretanje po kući.

„Gladan sam. Umoran sam.Malo ću odspavati“-pomisli meče, malo se protegnu, zijevnu, mumlajući nerazgovjetno i polako utonu u san.
„Samo ti spavaj mali“- vidno oraspoloženi Jablanko sjedio je kraj peći izuvao mokru obuću, čarape ostavljao da se osuše. Bilo je hladno, ali mnogo toplije oko srca dok je vatra pucketala. Obuo je suve čarape, pored mečeta je spustio sijena koje je našao u štali, legao je pored mečeta i pokrio ih ćebetom. Priljubio se uz svoga krznenog prijatelja.
Nije se bojao ničega. Bila je tu vatra. Svijeću je pogasio pustivši vatru da sama kreira noćne plesače.
Od uzbuđenja nije mogao da zaspi. Učinilo mu se pored vatre da su svi problemi riješeni. Da od sutra više ništa neće biti kao prije.

„Znaš, ja ću izjutra dok ti još spavaš, naložiti vatru, da nam bude toplo. Malo ću počistiti i dovesti sve u red. Popraviću onaj polomljeni ležaj.“-kao da se obraćao mečetu.
Jablanko je razgledajući sobu planirao šta će sve ujutro da uradi.
Jablanko je gladan do dugo u noć, ustajao ložio vatru, ali san nije htio na oči. Zaspao je pred zoru.
Probudila ga je hladnoća koja se polako zavlačila pod pokrivač i hladnim prstima tjerala san sa umornih i iscrpljenih tijela.
„Ustaj mali moj, evo svanulo je“-budio je meče koje se protezalo i zijevalo.

Meče je naglo ustalo i istrčalo napolje. Jablanko je ustao i krenuo da vidi šta meče radi.
Meče je otišlo do kapije kroz koju su prošli. Stao je i dugo gledao u pravcu odakle je sa Jablankom dan prije stigao. Nakon nekog vremena tužno je oborio glavu i laganim i teškim korakom vartio se u kuću.
„Na mali, posluži se dug je dan pred nama. Ovo nam je sve što imamo. Moramo danas nešto smisliti.“-pruži koru hljeba mečetu, manji dio zadrži za sebe.
Snijeg je opet počeo padati. Sitne kao mušice pahulje snijega vješto su pokrivale njihove tragove na dvorištu.
Jablanko kratkim skokovima pretrča do štale gdje je bilo još nešto drva za ogrijev.
„Biće još za dan dva najviše ako budemo štedjeli.“-promrmlja Jablanko.

Pored njega se stvori njegov krzneni prijatelj. Gledao je u njega kao da želi saznati dalje planove.
Jablanko se spusti pored njega zavuče svoje dlanove u krzno i pokroviteljskim glasom mu reče.
„E moj mali. Još je svijet ovaj surov za nejake. Idemo. Zima je.“-ustade a meče malim skokovima potrča za njim.
„Danas ću se malo približiti selu. Izvidjeti kako bi došli do hrane. Ti ćeš ostati ovdje. Bojim se da te ne bi lovački psi nanjušili i lovci potjerali. Ne bih ti mogao mnogo pomoći.“-pričao je dok je cupkao od hladnoće.
Ušli su u kuću.

Jablanko pokupi stvari u kofer i skloni ga od pogleda ispod polomljenog ležaja.
„Mali neću te zatvarati u kuću, ali moraš ostati tu i čekati me. Ja ću časkom da se vratim.“-pomilova ga po vlažnoj nuški.
Čim je pošao meče pođe za njim.

„Ne, ne, ne. Nisi me razumio. Moraš ostati ovdje. Vidiš da sam kofer ostavio ispod ležaja. Moraš me čekati. Ne smiješ među ljude. Sjeti se svoje majke.“-čučnuo je pored mečeta pokušavajući da mu objasni njegov zadatak.
Meče je nijemo zurilo u njega očekujući početak igre.
Jablanko ustade i nastavi kretanje, odmah za njim i meče.
Vidjevši da ga ne sluša Jablanko podiže ton na njega. Meče ustuknu.
Kroz glavu mu proletiše slike Šemsine i silne batine koje je njegova mati dobila od njega.
Uplašeno odskoči i zapanjen ostade da gleda u Jablanka.
Vidjevši njegovu reakciju Jablanko se okrenu i brzim koracima nestade u pravcu prema selu vješto se provlačeći ispod borovih grana otežalih od  snijega. Tragovi malih stopa jedva vidljivi ostadoše za njim u dubokom snijegu. Kao trag gonjene divljači.
Nije se osvrtao da ne ohrabri meče. Ovaj put morao ga je poslušati zbog njega samog.

Ubrzo su mu se ukazale prve kuće u selu.
Neveliko selo sa raštrkanim kućama bilo je pred njim. Jablanko zastade.
Gledao je u neveliku kotlinu oko koje su nasumično bile razbacane kuće. Nekih dvadesetak kuća koliko je mogao izbrojati.
„Ovo je malo selo. Kako da dođem do hrane.“-bojao se.

Znao je da je vjerovatno za njim krenula i potjera iz doma. Sigurno su se i u selu raspitivali za njega. Nije imao ideju šta da radi.
Bio je blizu ljudi gdje mu je i bilo mjesto, ali je od istih zazirao i bježao kao gonjena zvijer.
Koristeći prirodne zaklone blagi pojas šume koji je išao pored puta približavao se selu.
Bilo mu je hladno. Noge obamrle od zime bile su kao ukočene. Što od hladnoće to od straha njegovi koraci su bili teški i tromi.
Začuo je glasove.

Nedaleko od njega sasvim jasno je čuo glasove. Nekoliko njih.
Muški glasovi.
Zastao je dok mu je srce lupalo tako snažno da se bojao da će ga svi čuti. Nakon nekoliko trenutaka došao je do daha.
Šćućuren i pogrbljen polako se približavao ljudskim glasovima. Ispred njega se ukaza mjesno groblje. Zastao je i pogledom tražio odakle dopiru glasovi.

Meče je još dugo gledalo za Jablankom dok se gubio u daljini.
„Zašto me ostavlja? Zašto je dizao glas?“-bujica emocija i pitanja preplavila je mlado meče.
Ne toliko mlad svime onim što mu se izdešavalo, ali mlad sa količinom saznanja o svijetu u kojem bi trebao da živi nije mogao da nađe odgovarajući odgovor.
Ostao je sam. Osvrnuo se oko sebe. Podigao je njuškicu prema borovoj šumi. Poželio je ipak potrčati za Jablankom, ali znao je da to ne bi bilo dobro. Okrenu se i tromim korakom sa očima punim znatiželje uputi se prema šumi.
Prolazio je kroz šumu mnogo puta, ali nikad sam. To su bila samo kratka proputovanja.

„Da je sad moja Jagoda sa mnom sve bi mi bilo lakše.“-pomisli nimalo svjestan ni da mu Jagoda ne bi mogla mnogo pomoći. I sama je bila otrgnuta od divljine kamo joj je i bilo mjesto.
Neki strah uvlačio mu se pod debelo krzno otporno na hladnoću, ali neprijatna jeza činila ga je ranjivim. Oprezno je koračao stalno se obazirući oko sebe. Strijepio je od svakog šuma. Činilo mu se da će se svakog trena okrenuti i dati u bezglavi bijeg, ali neka nevidljiva ruka kao da ga je vukla u svijet koji bi svakako trebao biti njegov. Svaki njegov korak bio je bolan, pun strijepnje, ali sa svakim korakom budila se želja za slijedećim.
Unutrašnja borba lomila je meče. Svaki korak budio je sve veći strah, a strah je budio sve veću želju. Šuma je postajala upadljivo gušća i mračnija.
Nedugo nakon toga izbi na jedan mali proplanak omeđem nekakvim gustišem, visokom i polomljenom bujadi. Nekoliko žbunova privuče mu pažnju.
Oprezno je prilazio žbunju na kojem se nalazilo nešto što je privlačilo njegovu pažnju.

Snijegom prikrivene plavkaste bobice prosto su mamile njegov pogled.
Prišao im je. Vlažnom njuškicom pažljivo ih omirisa.
Nije znao zašto, ali otkide jednu i još jednu te ih poče žvakati.
Ukus mu se učini sasvim običnim. Različit od svega onog što je dosad jeo.
„Da probam opet.“-pomisli te se baci na preostale bobice.

Otkidao je jednu po jednu i sa svakim zalogajem činilo mu se sve boljim izborom. Zanešen halapljivošću osjeti bolan ubod u njušku. Gotovo je urliknuo do boli. Bol.
„Šta je sad ovo?“-uplašeno odstuknu.

Bol ga je na momenat podsjetila na majčine neartikulisane urlike nakon što bi Šemso međedar poslije pijančenja svoju bijes iskaljivao na Jagodi.
Jagoda mu o tome nikad nije htjela govoriti.
„Pusti sad to. Biće vremana. Život je pred tobom.“-jasno se sjeti njenih riječi.
Jasno je osjetio krupne suze koje su se iz očiju upijale u toplo krzno.

Kao nož probadalo ge je saznanje majčinih bolova koje je pretpila.
Pribravši se meče ponovo priđe žbunu gdje se ubolo na trn od trnjine sa bobicama koje su prosto mamile na još neki zalogaj.
Opreznim pokretima sve vještije je otkidao bobocu po bobicu i halapljivo jeo.
„Gdje je sad Jablanko? Kako li se snašao?“- pomisli meče.

„E moj Todore ti si vazda bio mimo svijeta. Pa eto nađe mrijeti na ovakvom zlu.“-reče jedan od glasova iz groblja.
„Ajde Lazija ne melji. Dodaj de te malo mučenice, pa se prihvati lopate. Sahrana samo što nije. Nemamo još vremena.“-jedan od glasova dopirao je iz grobnice koja se pripremala za sahranu.
Bilo ih je četvorica. Jablanko ih je posmatrao.

„Znači biće sahrana, a gdje se neko sahranjuje mora biti hrane.“-pomisli Jablanko ni sam ne znajući način kako doći do nje.
„Sačekaću da vidim kako će se stvari odvijati. Nešto ću već smisliti.“-pomisli Jablanko te potraži bolje mjesto sa boljim pregledom na mjesno groblje.
„Živ se smrzoh. Samo da ovo završi pa da se ide jesti i ogrijati.“-jedan od glasova reče.
„Šta ti je život. Još prije par dana cjepkao je drva za ogrijev da se zimus on i baba ne bi smrzli, a vidi sad. Sve mu to ništa ne vrijedi. Dolazi u ovu ledanu.“-reče Lazija.
„Milenko izviri de. Jesu li krenuli?“-reče Lazija i prihvati se lopate.

Jedan od njih koji se odazva na Lazijino pitanje ustade. Milenko krenu prema Jablanku.
Jablanko se sledi. Šćućuri se u malom žbunu iz koga je rastao cerić, a okolo je bilo još mnogo mladica nakićenog listovima koji su odolijevali naletu zime i opstajali do krajnjih granica.
Milenko se zaustavi nedaleko od Jablanka pogleda prema selu. Nakon trenutak dva se okrenu i vrati u groblje.
„Evo ih idu. Ajmo malo požuriti bilo bi sramota da se čeka na nas.“-Milenko dugim koracima pođe prema alatu.
Tresući se od straha i hladnoće Jablanko nemade kud. Groblju se približavala sahrana. Nije mogao nikud.
Smrt mu nije bila mnogo poznat pojam. Znao je da postiji život i poslije njega smrt, ali kako i zbog čega biva nije baš razumijevao. Nedavno je i sam bio prisutan smrti Šemse međedara, nesretnog roma kojeg je život nemilosrdno vodio težom stranom puta. I Jagoda, divlja životinja iskorištena u svrhe patnje međedara nesretno je okončala svoj život u njegovoj blizini.
„Zašto je sve tako komplikovano.“-pomisli Jablanko.

Nijemo je posmatrao sahranu. Nije bilo mnogo ljudi. Možda zbog snijega. Nakon što je pop završio sa čitanjem molitve i nakon što su sanduk sa tijelom pokojnika položili u raku i zatpali, jedan od učesnika sahrane pozva prisutne na zadušni ručak kod pokojnika.
Nijema skupina polako se rasipla i napuštala groblje. Nakon par trenutaka ostalo je prazno groblje, svježa humka i promrzli Jablanko.
Oprezno je prišao do humke. Na krstu je pisalo ime, godina rođenja i smrti. Par poludogoralih svijeća. Vezeni peškir umotan oko krsta. Na njemu jabuke dvije. Pored njega napola popijena flaša sa pićem. Dva buketa cvijeća.
„Zar je to sve od života što ostane.“-upita se Jablanko.

Pogled mu privuče zamotuljak odložen pored krsta u najlon vrećici.
„Da nije?“-pomisli Jablanko na hranu.
Znao je da ljudi u ovim krajevima na groblju ostavljaju piće, a ponegdje hranu. Čuo je to od starijih domaca koji su znali ići tražiti piće i cigarete po lokalnom groblju.
„Ako je ostavito vjerujem da postoji razlog. Za namjernika, lutalicu. Za gladnog.“-pomisli Jablanko.
Sagnuo se i otvorio zamotuljak.
Bila je hrana.

Komad pečenog mesa, pola hljeba, par komadića pite od sira i jabuke dvije. Ni mnogo ni malo.
Brzi koracima grabio je prema napuštenoj kući koja je bila njegovo i stanište jednog nesretnog mečeta.
„Isti smo nas dvojica. Odbačeni od svijeta u kojem živimo. Valjda se zato i bolje razumijemo.“-pogledom je izdaleka tražio mečetov lik pred kućom.
Nije ga bilo. Dozivao ga je oko kuće. Tražio, ali nigdje ga nije bilo.

„Naložiću vatru. Pojaviće se on već.“-požuri Jablanko da naloži staru peć radujući se pronađenoj hrani.
Vatra je veselo pucketala, a od mečeta ni traga ni glasa. Noć je polako stezala napuštenu kuću u obruč. Jedna vatra tinjala je i hrabrila dječaka u namjeri da pronađe svoj put. Nije dirao hranu. Čekao je da dođe meče.
Snijeg je zaškripao ispred kuće.

Jablanko poskoči. To je smo moglo biti meče. Istračao je napolje.
Meče je stajalo na zadnjim nogama i kao rukama ga pozivalo da pođe sa njim.
„Ma ulazi. Smrznućeš se. Ima vatre i nešto hrane. Čekam na tebe.“-gotovo očinskom brigom obrati se mečetu.
Zbunjeno meče par trenutaka stajalo je neodlučno te pođe za njim.
Jablanko ga je milovao po krznu kad primjeti trag krvi na nosu.
„Šta je to bilo?“-iznenadi se.

Veseli mečetove oči odagnaše njegovu zabrinutost.
Rasporedio je hranu na dva obroka. Jedan obrok ostavi za drugi dan.
Hrana je vraćala snagu u njegov organizam. Meče nije mnogo jelo. Pojelo je parče mesa i pola jabuke.
„Nisi nešto gladan. Mora da si nešto žderao. Mada ne znam šta bi to bilo.“-razgovarao je Jablanko sa njim.

Vatra nije bila dovoljna da ih ugrije kao u svakom toplom domu, ali davala je snagu i budila život u njima. Vjerovali su u sutrašnji dan.
Meče se sklupčalo na podu pored peći i zaspalo, a Jablanko je još dugo u noć ložio vatru u peći i gledao u sjenke po plafonu gdje su igrale neki ludi ples.
„Nećemo moći još dugo ostati ovdje. Moraćemo ići dalje. Još koliko je sutra. Hrane neće biti, a niti drva.“-odlučio je Jablanko
San je ispunio ne baš mnogo toplu sobu.

Bilo je itekako razloga za snove. Dva bića iz različitih svjetova sklupčana i promrzla imala su sva prava na njih.

Pozdravlja Vas mandrak72, netipični saradnik duše po pitanju malih života.