Pokucao sam. Navika. Društvo je bilo na okupu.

„Sjedi“-reče mi jedna oblija dama.

„Ne moraš dvaput da mi kažeš“-odbrusih joj nevoljno.
„Šta ima kod tebe?-upita radoznalo

„Pojma nemam ubrzo ćeš saznati.“-tajnovito joj uzvratih.
„Oho-ho. Ovih se dana živi na visokoj nozi. Jebote nisam ni znala da si postao gastronom“-nastavi ona nastojeći da produži razgovor.

Nisam baš nešto bio pričljiv , ali sam trpio njena pitanja čisto zbog nekog posebnog stanja, rasterećenja. Momenata kad bih zaboravio na brige. Momenata kad bih tako poželio neku knjigu, časopis i mogao bih satima da čitam, ali mislim da to ne bi bilo pristojno.

Brzo sam ustao. Dotaknuh rame njezinom cimeru u znak pozdrava. Ne rekoh mu ništa. „Ideš već?- pitanjem se opraštala od mene do slijedećeg susreta.

Istog momenta već sam čuo sašaptavanje njih dvoje. Potrajalo je kratko, a onda je njegov nerazumljivi monolog polako jenjavao.

Nisam mnogo držao do njega. Bili su cimeri od prvog dana.

U ćošku je stajao on. Nisam nikako mogao da ga izbjegnem.Visok i vitak. Ponekad se pitam kako takvi uopšte mogu da postoje.
Pružih mu ruku.

„Zdravo Visoki“-pozdravih ga nadimkom kako su ga svi znali. Mada bih ga ja najradije zvao Ugodni.

„Ej zdravo mandrače72. Nisam te vidio sto godina“-pozdravljao me je svaki dan istim riječima.“ Još sam s vrata čuo da dolaziš“.

Nisam imao dojam da je čista kurtoazija od njega. Eto takav je bio. Nije bio rječit. Druženje s njim nije imalo zagonetki. Ćutali bi obojica. Ja bi ponekad pjevušio, čisto da ga iziritiram, ali taj se nije dao smesti. Njegove riječi su bile toliko uske kao što je i on bio vitak. Zato su bile rijetke i kratke.

„Ideš već?“-pitanjem, se opraštao od mene. Čekale su ga druge obaveze. Morao je akumulirati nove riječi. Dan pred njim bio je dug.

Na kraju njega nisam mogao da izbjegnem nikako. Mnogo sam puta požalio što sam mu pustio da uđe u moj život u tolikoj mjeri. Ali kad se već nešto mora.

Bio je zajedljiv. U sve bi volio da se petlja. Nalazio bi hiljadu mana svakome.Svi su ga znali pa nisu uzimali srcu njegove opaske.

„Jesi se nalalao? Koga ja to vidim? U brate našta ti ličiš danas. Jesi li to ti ili se neko posrao?-nastojao je da mi pokvari dan.

Ja sam ga zvao Krivi. Sve je radio naopako, ali nisam imao srca da mu kažem.

„Bože ali su ti oči upale. Jesam li ti rekao da se maneš računara. Em na psolu , em kod kuće. Što si se zapustio. Mogao bi bar da se obriješ da izgledaš ko čovjek“-nalazio je samo mane.
Tako je mogao do unedogled.

Pogledao sam u njega. Moje visine. Nosio je bradu staru nekoliko dana. Imao je upale oči. Koža lica djelovala je umorno i plaćala je danak neispavanosti i umoru.

„Ko si ti da mi popuješ? Pogledaj sebe na šta ličiš. Barem ćuti“-započinjao bih verbalni rat riječima.
Tad bi on pritješnjen mojim kontranapadom u nedostatku boljih argumenata pokušavao da me oponaša. Sve je radio pogrešno.

Kad bih ja digao lijevu ruku on bi digao desnu. Kad bih se ja počešljao na desnu stranu, on bi na lijevu. Radio sam mu to namjerno. Izgledao je smiješno začešljan na lijevu stranu, kao neki papak.

„Pa dobro Majkoviću, imaš li ti pametnija posla nego da zuriš u mene“-ispod oka sam ga gledao i uvidjeh da je on isto radio i gledao u mene.

Bilo mi je muka od svega ovog. I kad bi mi dan počeo dobro ili loše, on bi nastojao da pronađe nešto što će me oneraspoložiti.

Jedan dan bi rekao. „Opet taj herpes na usni, čovječe šta ti to radiš. Jel pušiš petarde“.

Drugi dan bi rekao.“Imaš li ti letačku dozvolu, stim ušima mogao bi da poletiš“.

Treći dan“Imaš li futrolu, mislim za taj nos, zima je napolju“.

Četvrti dan ne bi ništa rekao, ali bi se nekako zavjerenički smijuljio. Sumnjao sam odmah da nešto nije u redu. Dobro bih mu se zagledao u lice, ali on ne bi mogao da izdrži pa bi ko iz topa provalio“Čovječe koliko ti luka dnevno pojedeš, kilo, dvije ili gajbu. Gibaj odavde“.

Peti dan bi ćutao i samo bi se zagledao u moje lice.

Pradovao sam se da će bar ćutati taj dan, a on bi pokazao prstom na moje čelo i područje oko očiju“Jel imaš danas geografiju. Mislim s tim reljefom donjeg toka Dunava i s Crnomorskim slivom nisi baš pojava koju je ugodno gledati“.

E tad je u meni proradio bijes i odlučio sam da ga povrijedim i ponizim.

„Slušaj Krivi. Ti si netalentovana budala. Na drugom sve primjetiš a ne vidiš svoje mane. O da, da, da da. Imaš ih. Ti si izgleda jutros krivo nasađen, pa ti sve smeta. Danima ja trpim tvoje uvrede. Eto i obrijao sam se, ti ni da pohvališ me nego nešto drugo tražiš. Ti, ti bradata spodobo. Dobro i ti si se obrijao, ali jel ti misliš da si lijep s tom frizurom. Šta mlatiš rukama dok ja pričam i ne pričaj istovremeno sa mnom. Dole ruke dok ja pričam.“

Ni sam ne znam šta sam mu sve izgovorio, ni koliko je trajalo. Kad sam se umorio, primjetio sam umor i na njegovom licu.

„Ma pusti, mogao bih život da potrošim objašnjavajući ti, ne vrijedi. Zbogom.“-brzo napustih prostoriju i zalupi vratima.

Obukao sam farmerke, duks i spitfajer jaknu. Obuo sam cipele i bijesan krenuo na posao.
Čim sam izašao napolje zubato sunce ohladilo mi je glavu. Rukom sam pogladio izbrijani dio lica. Bio sam zadovoljan dok su mi ruke još mirisale na Brion.

„Pas mater, nisam potkresao brkove i bradu“-ljutnuh se na sebe.

Nasmijah se. Šta mi je trebalo da se rano jutros svađam sa ogledalom. Nije on kriv do mene je.
Zavukoh ruke u džepove, pružih korak gubeći se u daljini dok nisam zamakao iza krivine. Šta je dalje bilo nisam vidio.

Pozdravlja Vas mandrak72, nosilac brkova i brade bez prestanka preko 10godina.