Jednom je neki čovjek pecao na rijeci. Zurio je u vodu, povremeno cimajući štap. Hirovita rijeka nemirna i plaha kao rukom odnosila je brige. Čovjeku se činilo da polako nestaju svi njegovi problemi. Kako bi koji problem nestajao udica bi bila sve napetija. U jednom momentu činilo se da će štap da se polomi.
Poče on da se bori. Vukao je štap, popuštao ga. Lomio lijevo pa desno. Umarao pa smarao. Borio se nekih sat vremena.
„Bože kolika velika mora biti riba“-pomislio je.
I taman kad se činilo da dobija bitku, štap se polomi i nesta lovine.
Bacivši polomljen štap on krenu kući. Samo je razmišljao o neulovljenoj ribi. Brigama ni traga. Kad je stigao kući ispričao je ženi šta mu se desilo.
„Ma pusti ribu, ona je sad nečija druga briga.“-žene je nastojala da ga raspoloži.