Oborio je pogled shrvan od boli i gladi. Ispod klupe preko puta njega na njenom desnom kraju učini mu se da jedan zamotuljak ima poznatu boju. Boju novca. Crvenke.
Probuđena nada zatalasa svim njegovim bićem.

„Biže teško. Jeste, novčanica je. Crvenka ehej. Samo moram čekati, biti strpljiv.“-kovao je planove.
„Dupli burek i kokta.“-presabirao se.

Kriomice je spuštao pogled ispod klupe. Plašio se da će se biti otkriven, optužen za zavjeru.
Glad na drugoj strani otupila je sva njegova čula, svaki osjećaj za pravdu i poštenje, moralnu ispravnost. Znojili su mu se dlanovi kao lopovu pred istražnim sudijom, učeniku pred razrednom. Koliko god je više izbjegavao direktni pogled to ga je teže bilo kontrolisati. Panično je tražio način da se približi tom zamotuljku. Tom čarobnom zamotuljku koji u sebi krije rješenje, koji može da isprati glad na bljuzgavicom natopljene ulice iz njegova želudca nekom drugom na muku.

„Ustaću, praviću se da prevezujem pertle,.. Ne, ne bilo bi očigledno.“, kombinovao je.
„Prošetaću se da protegnem noge, praviću se da me uhvatio grč od sjedenja, onda ću se sagnuti i sjesti na klupu ispod koje se nalazi novac. Nogom ću ga privući i nekako uzeti kad niko ne bude gledao. Da tako ću. Samo još koji trenutak. Još malo. Još nije pravi trenutak.“, odgađao je izvršenje nekih petnestak minuta.

„Idem.“, ustade osjećajući poglede na sebi.

Neodlučno krenu te primjeti čistačicu. Nosila je džoger i kantu sa vodom. Brzinski je čistila čekaonicu vješto zavlačeći džoger sa vlažnom krpom između nogu i klupa u čekaonici.

„Gotovo je.“, pomisli gledajući na čistačicu koja se brzo primicala klupi i novčanici pod njom, „sad će je vidjeti i uzeti, ne bi bilo prvi puta, ko bi inače u ovo doba čistio, vjerovatno ima oko za takve stvari.“ bjesnio je na nedužnu čistačicu u sebi.
„Otkud joj pravo, pa prima platu za svoj rad. To njoj ne pripada. Ja. Ja sam prvi vidio. Ja ću joj reći da su moje.“, bilo je kasno čistačica je bila na korak od klupe.

Džogerom je ćušnula zamotuljak dublje pod klupu.

„Dobro je.“, odahnu kao da je skinuo teret sa leđa.

Nakon toga odglumi svoju plan. Nije bilo lako. Trljao se po listovima kao fudbaler na utakmici kad krade vrijeme. Bojao se da će biti pročitan.

„Grč.“, pusti glas od sebe.

Nije bilo reakcije oko njega. Sjeo je na klupu. Sagnut je trljao listove svoje noge, a drugom nogom je polako izvodio svoj naum. Osjetio je zamotuljak pod stoplaom. Pažljivo ga je kotrljao plašeći se da ga ne otkotrlja dublje pod klupu. To bi bio kraj. Dobrih pola sata vrebao je trenutak da uzme zamotuljak. U jednom momentu uplaši se da je otkriven. Kašalj nekog usnulog putnika odjeknu kao sirena za uzbunu.

Pretrnu.

„Gotovo je. Ovo mi nije trebalo.“, kajao se već unaprijed, „Nisam mislio ništa loše, ja bih to predao dežurnom milicionera pa neka istraži čije su, bila bi greška da to neko uzme čije nije.“, pravdao se već i samom sebi i drugima oko sebe.

Ništa.
Mir.
Budni su bili u svom svijetu, a zaspali ni tamo ni vamo. Bio je sam. Niko nije obraćao pažnju na njega. Iskoristio je pogodan trenutak i brzim pokretom zamotuljak stavio u džep. Nije bilo reakcije. Samo je vrabac prhutao između zidova zabavljajući neko dvoje mladih zagrljenih na klupi. Druge publike nije bilo.

Ponovo je ustao i otišao na svoje mjesto, uzeo kofer i krenuo ka izlazu. Osjećao se bijedno i poniženo. Imao je osjećaj da su svi vidjeli njegovo nimalo moralno djelo, ali  su bešćutno pustili da zaglibi u kriminal. Bio je namamljen kao golub u klopku. Kako se približavao vratima svakog trenutka očekivao je glas dežurnog milicionera.

„Druže, hoćete li poći sa mnom.“-očekivao je da čuje riječi dežurnog predstavnika reda i zakona, očekivao je njegovu ruku na remenima.
Svaki njegov korak bivao je sve teži.
Nestrpljiva glad divljala je.
„Hajde pruži taj korak već jednom. Šta čekaš?“, požurivala je glad Bogdana izgubljenog između nagona i  ispravnog postupka.

Izlomljen i izmučen teškom mukom odškrinu vrata. Talas svježeg vazduha zapljusnu mu lice. Grašci znoja hladili su njegovo orošeno čelo. Milioni misli kao rojevi pčela zujali su oko njegove glave. Izgubljenim koracima izašao je iz stanice. Zastao. Teret kofera postade nesnošljivo težak te ga ispusti na bljuzgavicom natopljeni stepenik.

„Radnički voz, Dobrljin-Ravnice-Novi Grad-Blagaj-Petkovac-Svodna-Donja Dragotinja-Brezičani-Prijedor ulazi u stanicu. Polazi po prijemu putnika, ponavljam,...“, glas sa zvučnika prenu ga.

Zavuče ruku u džep i podiže kofer. Okrenu se nazad prema ulazu u stanicu. Iz džepa izvuče zamotuljak i bez gledanja ga odbaci na stepenik.
Sa smiješkom nestade iza dvokrilnih ulaznih vrata koja su se još neko vrijeme klatila za njim.

Zgužvani zamotuljak „Morave“ polako je natapao mokri snijeg.

Gdje su zapravo kočnice i granice koje ne smijemo preći? Da li će glad ili mokri snijeg biti dovoljni da se okliznemo na prvoj prepreci ne znam. Moralni zakoni nisu uvijek decidni i jasni. Oni su tu da se pišu i dopisuju. Uzmite i vi svoje učešće.


Pozdravlja Vas mandrak72,  tihi saputnik što kroz prozor samo gleda i ne misli.

 

...............................................The end.........................................................