Gospodin Blagoje, vrijedni zanatlija imao je veliku želju za predstojeće praznike. Nije mnogo zarađivao kao obućar. Želja mu je bila da bar jedan dan ima dovoljno posla da može svojim najmilijim da kupi novogodišnje darove.
Živio je skromno sa suprugom Milom i četvoro male djece.
Nakon skromne večere svirao bi violinu svojoj porodici. Mnogo je volio da svira. Naravno i svi u familiji su to voljeli. Svirao je tako lijepo i nježno da se ponekad činilo da su kilometrima daleko. Toliko slikovito je putovo violinom da su se radovali svaki put kad bi on uzeo violinu.
Svirao je i ove noći. Dok je svirao mislio je o želji da ima bar jedan dan posla toliko da zaradi svima za poklone. Muzika je dugo u noć ispunjavala njihov mali skromni topli dom. Kad su umorna dječica zaspala Blagoje je nastavio da svira za sebe, za svoje želje.
Nije znao da je iza ponoći zakoračio u svijet želja. Njegova želja prenešena muzikom bijaše zapisana u notes.
Dan uoči praznika bila je kao i svaka druga u njegovom radnom danu. Pogledom bi odlutao kroz prozor. Zabundane gospođe sa neobičnim šeširima promicale su noseći mašnicama ukrašene poklone.
"Ništa od mojih poklona"- mislio je Blagoje.
Ostavio je posao, uzeo violinu i zasvirao. U tom času u radnju je ušla jedna gospođa.
"Gospođo Nožinić, šta mogu učiniti za Vas"-upita je susretljivo, odlažući violinu.
"Zašto ste prestali svirati? Čula sam muziku i svratila da poslušam. Samo nastavite.
Blagoje uze violinu i nastavi. Nije mogao da ne pomisli na želju. Muzika je bila omamljujuća. Nakon što je završio gospođa Nožinić ga iznenadi.
"Molim Vas da mi popravite obuću. Znate snijeg je i nije dobro ako su noge mokre. Divno svirate, možda biste trebali da se posvetite muzici"-završi gospođa Nožinić.
Ostavi mu obuću i ode.
Blagoje je gledao u svu tu obuću koju mu je ostavila gospođa Nožinić. Pedeset pari obuće bilo je pred njim.
Obradovao se i navalio na posao. Radio je brzo, ali posao je bio ogroman. Sat je brzo proticao. Nije dizao pogleda. Noć je poklopila malu varoš. Ugasila se vatra u peći. Ruke su mu promrzle radeći. Nije osjetio bol.
Jedna kuća je do dugo u noć ostala budna. čekali su i čekali. Umor je savladao male glavice, koje su čekale Blagoja da im zasvira za laku noć.
Ali Blagoja nije bilo. radio je neumorno. Čarolija Novogodišnje noći izgubila je smisao.
Blagoje je stigao u rano jutro. Zaradio je toliko neophodan novac, ali poklone nije stigao da kupi. Sve je bilo zatvoreno. Bio je nemalo razočaran dok je išao kući.
S vrata su ga dočekale raširene dječije ručice. Bile su sretne što je došao. Za poklone nisu ni upitali. Bili su sretni što im se vratio. zamolili su ga da im odsvira nešto.
Malo se zbunio, htio je da im kaže za posao, za poklone, ali nije stigao. Uzeo je violinu u ruke. Ali nije išlo.
Pokušao je da objasni za gospođu Nožinić, za ogromni posao na njenim cipelama.
Gospođa Nožinić stonoga je bila prevelik zalogaj za nježne cvrčak Blagojeve ruke.
Sve su razumjeli. Razumio je i on. Čarolija Novogodišnje noći je svaki dan u nama. Nisu potrebni pokloni. Razumijevanje je najveći poklon. On ga je dobio.
Nije više mogao da svira, ali radost kad ga ugledaju na vratima bila je itekako veća.
"Moram drugi put razmisliti o željama prije nego je pomislim"-sjetno za sebe pomisli Blagoje.
