Psssttt!-trgnuo sam se na psikutavi zvuk koji je trebalo da nešto znači. Okrenuh se da pogledam. Nikog nisam primjetio. Nastavio sam dalje.
Psssttt!-opet me je prenuo zvuk koji je trebao da me na nešto opmene.
Pomislio sam da je to neko od mojih radnih kolega na istom zadatku kao i ja..
Da danas je bio dan bonova. Dan kad sam mogao da svoje bonove za topli obrok potrošim u jednoj samoposluzi.
Tih dana mi nije išlo najbolje u životu. Bonovi su mi dolazili kao kec na desetku. Podstanarski život nije nimalo lak bio. Jedna plata, mnogo obaveza. Bonovi su tu dolazili kao neki amortizer na klimavom mostu koji se dugim mjesecom zvao.
Nisam ni doručkovao tih dana da bih sa bonovima kupio nešto hrane u hladnu kuću.
Psssttt!!!-ponovo se okrenuh. Nikog na vidiku. Samo ja, brdo salame, pavlake, smokija, paštete i svo brdo one neophodne gluposti što svakodnevno trebaju u životu.
Pomislio sam da umišljam. Valjda zbog stalnog kombinovanja i rekombinovanja, kako mjesec učiniti kraćim, a primanja većim. Nisam se snalazio moram da priznam.
Ponekad bih sebe uhvatio kako pričam sam sa sobom pod mlazom tople vode u kadi.
„Ja ti mogu pomoći“- na tečnom mandarinskom obrati mi se.
Zbog djelimičnog poznavanja mandarinskog koji smo učili u osnovnoj školi nisam bio siguran da mi se uopšte obratio. Ustvari nisam ni vidio nekog da priča sa mnom.
Sagnuo sam se da kupim kremu za obuću u Makropromu u malom supermarketu robe sumnjivo jeftinog kvaliteta.
„Hej, lakše malo“-gotovo da mi je otkomandovao piskutavi grleni glas mandarinskog nariječja s kojim sam mogao da se sasvim lako snalazim za razliku od mandarinskih slova kojih sam par naučio.
Poskočio sam ko oparen.
Kinez!
Kinez, znao sam. U svoj ovoj muci koja me je snašla još sad i jedan Kinez mi nikako nije trebao.
Natezao sam očima i stalno uvježbavajući sabiranje pokušavao sam da ukomponujem da za 85 bonova (konvertbilnih maraka) uzmem hrane u protivvrijednosti isto toliko.
„Ne, ne bih se složio da mi možeš pomoći. Već imam dovoljno problema i ti mi nikako ne bi u ovom momentu mogao pomoći“-mislio sam u sebi.
Kao da mi je čitao misli.
„Usudi se da priznaš da bi ti svaka pomoć bila dragocjena. Ja ti mogu pomoći. Doduše ne mogu sve sam, ali zajedno nas dvojica mogli bi čudo da napravimo“-bio sam oduševljen kako mi se znanje mandarinskog eto prvi put u životu isplaćivalo i bilo upotrebljivo.
„Nije da sumnjam da želiš da pomogneš, ali ja ne vidim način. Ja i žena sami jedva krpimo kraj s krajem, još na proljeće stiže nam i beba. Nažalost ti bi bio u ovom trenutku samo jedan trošak više. Ne ljuti se, ali stvarno ne vidim da mi možeš pomoći“-odgovorio sam mu, ne usuđujući da priznam da me zainteresovalo , na koji način je on zamislio da mi može pomoći.
„Kinezi su naša braća, nemoj misliti da sam ksenofob, ništa lično. Stvar je materijalnih mogućnosti koje u ovom trenutku nažalost nisu na mojoj strani“-pravdao sam se malom žutom, koji iskreno budi rečeno i nije bio žut. Prije bi se moglo reći da je crven. Da crven i crn. Najtačnije bi se moglo reći.
„Pa to ti sve govori“-nastavi on na mandarinskom za koji sam se uvjerio da će postati jezik budućnosti.“Za dane koji dolaze biću ti potrebniji, nećeš zažaliti. Zato uzmi me sa sobom. Ni ta krema za obuću koju si kupio ne može sakriti da ti je obuća dotrajala. Sa mnom bi bilo drugačije. Brzo bi stekao uslove da kupiš novu obuću, doduše na onu najskuplju, ali sasvim pristojnu obuću kakava ti i dolikuje. Vidiš odmah sam te primjetio kad si ušao. Vidim po ponašanju da si čestito čeljade. Posjeduješ i manire. Prije svakog izbora pažljivo gledaš cijene i svoje mogućnosti za koje mislim da u ovom momentui nisu za neku pohvalu. Hajde pruži ruku i da idemo. Veliki je posao pred nama“-završi Kinez svoju besjedu na mandarinskom koji je više podsjećao na starokineski kojeg sam nekad davno čuo od svojih baba dok su gledale u trag taloga kafe na dnu šolje i dok bi onako prstom okrenule želju na dnu šolje.
Onako bez argumenata, pogledao sam u svoje cipele, blago se zarumenivši kao svako pošteno čeljade kad se osjeća posramljeno. Cipele nisu bile bog zna šta. Mnogo su prešle. Spoljašnjost nije bila ugoda za oko, a zastarjela unutrašnjost bila je u još lošijem stanju.
„Ma šta me košta. Ove cipele ne mogu se vratiti u život da ih u fabriku NIVEA-e odnesem. Đavo da ih nosi“-odlučno vratih kremu za obuću na policu.
Pružih ruku Kinezu i povedoh ga sa sobom na nemirno more.
„Šta riskiram, ništa. Ako je sav moj rizik cijena kreme za obuću, ma neka propadnem“-za 1.5 bonova (konvertibilnih maraka) smatrao sam da sam napravio dobar posao.
„Stani, ne žuri“-zaustavi me u mjestu.
„Ljudi smo. Imaš suprugu i lakše vam je zajedno. Razgovarate. Zajedno podijelite sve ono što nemate, podijelite i sve one bogate snove od kojih ujutro ostane samo širok osmjeh. Volio bih da te upoznam sa nekim. Znaš i ja sam društven čovjek. I ja imam nekog. Molim te povedi nas zajedno“-gotovo plačni mandarinski mi je natjerao suze na oči, a niko u blizini nije pravio jaku zapršku za crvenim lukom.
„Idemo, neka ti bude“-pođoh na kasu.
Ja, nešto hrane, i dvojica Kineza išli smo toplom domu koji uzgred budi rečeno nikad i nije bio topao, bez obzira na to što sam bio kupio Plave pidžame za duge zimske noći koje su trebale biti tople, ali nisu bile ne zbog toga što su bile pune ljubavi, već zbog promašaja vlasnika kuće koji je napravio sve ne samo toplu kuću.
Odmah s vrata sam suprugu upoznao sa Kinezima. U njenim očima sam pročitao pitanje „Šta s njima?“. Nakon još nekoliko pitanja koje sam pročitao u njima, a kojima Vas sad ne bih davio protokolarno upoznavanje sa mojim Kinezima je uspješno završeno.
„Znaš drago mi je zbog njih, mada ne znam kako, ali mislim da ćeš već nači način da snjima popraviš naše stanje“-žena kao da je znala moju dilemu s isprvnosti postupka dovođenja Kineza u kuću u momentima kad za sve to nije imalo smisla.
Moje druženje s Kinezima bilo je intezivno kroz naredni niz godina. Vrlo brzo sam se uvjerio da dva puta po 1.5 bon daju tri bona, od kojih ja nisam osiromašio, a uspio sam da na momente popravljam kako naše materijalno stanje, tako i naše raspoloženje kad bismo sebi odvojil neki dinar(izvinite meni je pojam kinte dinar, a konvertibilna marka je realni pojam sa kojim moram da živim) za nove cipele, majicu, košulju.
U nedjelju, sam radio na objektu na istom onom gdje sam jeo ćevape s lukom, a nedaleko od mene je mrtav vrabac platio cijenu materijalnog dobra jednog bogatog Rusa koji je da kažem s naših prostora. Debeli minus štipao je za promrzle dlanove i obraze dok sam uštemavao instalacione kutije za instalacije „jake i slabe „ struje. Moj Kinez sa debelim stažom je pokleknuo. Polomio se.
Štedio sam ga zadnjih par mjeseci. Osjetio sam njegov zamor. Našao skuplju i dostojnu zamjenu, ali Kineza nisam zapostavio. Pogled na njega bio je osvrt na momente i trenutke kad je ušao u moj život i kad je svaka pomoć bila neophodna.
Nije nudio rješenje na pretek. Za njega se trebalo pomučiti. S njim, uz njega mnogo šta sam prošao. Naučio me je da nema lakog hljeba pošteno. Zbog toga svaki dinar sa njim bio je tim slađi.
„Baci ga“-reče mi radni kolega.
Gledao sam u njega. Kinez me je gledao umornim očima, kao da je htio da mi kaže da je stigao na kraj puta i da je vrijeme da se oprostimo. Osjetio sam tugu u njegovom sjetnom mandarinskom.
„Ne ideš ti meni nikud. Evo potrošio sam olovku, ti ćeš mi pomoći da obilježavam visinu utičnica i prekidača na zidu“-uzeo sam ga i zadjenuo u mali džepić na lijevom rukavu moga radnog odijela.
Nije bio skup, taj obični crni šerafciger sa crvenom drškom. Nisam ga bacio i neću. Pomogao je i on meni kad nisam imao, bio mi je desna ruka u poslovima gdje to bilo potrebno. Danas ja njega nosim na desnom ramenu u džepiću radnog odijela. Trebaće mi još, još nije za otpad. Još ćemo mi lijepa hljeba zaraditi, svako u skladu sa svojim mogućnostima.
Pozdravlja Vas mandrak72 drugar bez alternative.
