„Nisam više siguran zbog čega sam došao do vas.“-nije se ometao niti prestajao da igra tetris u rukama koje su sinhronizovano poskakivale i grčile prste.
„Zašto ste vi zapravo došli?“-zbunjeni doktor gledao je u njega.
„Ne znam. Zapravo nisam ni došao. Kriva je igra. Tetris.“
„Tetris?“-doktor ga je zbunjeno gledao.

Neugodna tišina potraja trenutak dva prije nego neznanac ne ispruži ruku prema doktoru. Onom drugom nastavio je igrati tetris. Povremeno je nakratko podizao pogeld prema doktoru.

„Aleksej. Drago mi je.“-predstavi se neznanac doktoru.
„Aljoša. Dr. Aljoša Troperski.“-prihvati njegovu ruku te se i sam predstavi.
„Kako Vam mogu pomoći?“-nastavi doktor.
„Ne znam. To bi vi trebali da mi kažete.“
„Zašto ste onda došli?“
„Rekao sam već. Tetris me doveo ka vama.“

Doktor ga je zbunjeno gledao nekoliko trenutaka prije nego ga nastavi.

„Nastavite. Slušam Vas.“
„Sve je počelo jednog aprila  ratne 1994. godine. U rov je dospio ovaj tetris. Bio je novina. Svima je odjednom postao preokupacija. Svi su ga trebali. Pa i ja. Vremenom izgubio sam san. Nisam prestajo igrati. Do danas.“-zastade i pogleda nakratko u doktora.
„Slušam Vas.“
„Mojim venama kao da su umjesto krvnih zrnaca potekli oblici. Baš kao na tetrisu. Bio mi je više od igre. Ako mi vjerujete ostao sam živ zahvaljujući njemu. U nekoliko navrata moje kašnjenje uzrokovano njim spasilo me je sigurne smrti.“
„Postaje sve zanimljivije.“
„Možda vama doktore, ali ne i meni.“-skršenim glasom uzdahnu Aleksej.

Nekoliko trenutaka gotovo histerično se borio sa napravom koje je trebala biti razbibriga i sve drugo, osim ono što je postala u njegovim rukama. Opsesija.

„Sve, ali baš sve. Sve sam rješavao poput tetrisa, svaki problem. Koristio sam sva stečena znanja i iskustva iz igranja tetrisa na ostatak života. Sve sam primjenjivao u životu, ako je to više uopšte i život. Više je to igra.“
„Kako ste to primjetili?“
„U WC-u doktore. Nisam prekidao igru niti u tim momentima. Da izvinete pokretima guzicom vrtio sam i oponašao sam rad prstiju prilikom igranja tetrisa.“
„I?“-doktor je nestrpljivo ubacio pitanje.
„I bilo je nevjerovatno. Ustao sam i poglčedao iza sebe. Sve je bilo uredno složeno. Složeno po nivoima. Nisam se mogao oteti utisku da se tog trenutka tetris trajno naselio u meni. Nastanio u meni. Poslije toga svaki moj pokret i potez je bio prethodno tetrisovski posložen i pripremljen.“
„I?“-doktorova pitanja su bila kratka i jasna.
„Sve je postalo tetris. Svaki problem gledan je kroz njega. U nekim segmentima imao sam više uspjeha u drugim manje. Međutim generalno gledano pomak je bio očigledan.“
„Kad je tako zašto uopšte tražite pomoć?“-ponovo zapita doktor.

 Nakon nekoliko trenutaka Aleksej odgovori.

„Sve je postalo previše lično. Priznajem sam sam kriv. Nije to trebalo da postane više od igre. Upravo suprotno sve je postalo više od igre, pa i sam život. Ostao je više od igre.“
„Pričajte dalje. Ja vas i dalje slušam.“-doktor je sa sve većom pažnjom slušao Alekseja koji nije prekidao sa igrom.
„Počeo sam u njemu prepoznavati stvari koje me okružuju. U jednom momentu, rezultat se poklopio sa mojim jedinstvenim matičnim brojem. U tom momentu sve je odjednom kliknulo pred mojim očima. Taj tetris kao da se srodio sa mnom kada sam kliknuo. U tom momentu stekao sam utisak da sam ja postao igrica s kojom tetris upravlja. Raspored oblika i kombinacija oblika jasno su ukazivali šta mi je činiti. Milioni novih znakova i kombinacija po svim nivoima davali su tačan odgovor na sve ono što je bilo ispred mene i što me je čekalo. Jasno sam znao kada ću dobiti posao i gdje. Pa čak i to da mog poslodavca uopšte neće biti briga za mojom strašću prema igranju tetrisa. Sve se složilo i poklopilo u tom momentu. Trokut,  dva kvadratića, štapić, kvadratić, krstić, dva romba i krstić doveli su me ovdje. Postoje i duže oznake, ali ne znam kad bi završili. Kao u kineskom jeziku, ovladao sam sa par hiljada svakodnevnih kombinacija, a postoje na milioni. Stvar je jasna, sve je u logici.“-zastade Aleksej.
„Kako bih ja u svemu tome mogao pomoći? Vi ste ovladali njegovom logikom, niste svim kombinacijama ali ovladali ste osnovama i vidim da vam dobro ide.“-zbunjeno odgovori doktor.

Aleksej je i dalje igrao, tražeći odgovor. Bio je tu pred njim, samo je trebalo logički rariješiti još jednu kombinaciju.

„Ne znam. Evo već nekoliko puta mi se ponavlja isti niz kombinacija. Ne znam šta je, vi ste doktor. Pogledajte.“-pokaza mu se diplej na kome su se smjenjivali isti znakovi.

Tri tačke, tri štapića, tri tačke. Kombinacija se ponavljala neprestano.
Doktor je gledao nekoliko trenutaka. Zbunjeno se češkao po glavi.

„Znate bio sam u vojsci telegrafista. Ako to ima veze sa tim. To bio poziv u pomoć. SOS. Znate to iz filmova, poziv u pomoć. Izgleda da je njemu potrebna pomoć.“
„Logično, kako se toga nisam sjetio. Isuvuše logično.“
„Kad ste mu zadnji put mijenjali baterije?“-upita doktor.
„Baterije? Nisam nikad. Nije bilo potrebe.“-slegnu Aleksej ramenima.

U tom momentu na displeju se jasno pojavi novi simbol. Srce. Pulsiralo je sve slabije i slabije.

„Doktore učinite nešto. Pomozite. Bez njega nema života ni meni. Molim Vas.“-zavapi Aleksej i pade ničice na koljena pred doktorom.
„Samo tren. Sestroooo, sestrooo.“

Na vratima se pojavi medicinska sestra. Vitka, crnokosa. Bile je nešto najljepše što je Aleksej vido do tada ako je uopšte do tada išta i vidio. Na prvi pogled se zaljubi u medicinsku sestru koja se pojavi na vratima. Pogledi im se sretoše. Činilo se zauvijek.

„Sestro, dajte mi jedan paketić baterija. Požurite samo.“.
„Naravno.“-nije skidala pogled sa Alekseja.

Nakon par trenutaka baterije su bile na stolu. Doktor je brzo mijenjao baterije. Aleksej je i dalje gledao crnokosu medicinski sestru. Ni ona nije ostala ravnodušna prema pogledu Aleksejevom. Tamne kao ugalj njegove oči topile su se na njenom tijelu.

„Evo. Gotovo.“-pruži tetris prema Alekseju.

 Uzeo je tetris. Ponovo ga uključio. Na displeju je stajala poruka.

„Game over. Nije bilo lako sa mnom. Čekao sam zbog nje. Hvala na strpljenju.“

Nakon toga srce je počelo jače da pulsira. Dva srca. Aleksej ustade sa stolice, uze za ruku medicinsku sestru.

„Hvala doktore.“-zajedno krenuše prema vratima.
„Aleksej, vaš tetris.“-povika doktor za njima.

Aleksej zastade na vratima te se okrenu.

„Ja sam svoju igru završio. Sad je sve u tvojim rukama. Još jednom hvala.“-podignu ruku u znak pozdrava i nestade iza vrata.

Doktor je gledao za njim, a potom pogleda na tetris. Na displeju je pisalo.

„Aljoša, start game. Play.“


Pozdravlja Vas mandrak72, sa samo jednim pitanjem. Znate li gdje je granica između igre i života?