Prve siluete žurno su promicale između mnogobrojnih štandova. Zatrpani gajbama svježeg povrća i voća štandovi su polako dobijali svoj planirani izgled. Činilo se da i sami štandovi uživaju u toj priči. Kitili bi se leskovačkom paprikom, pasuljem tetovcem, krastavcima ko zna zašto nazvanim sunčani potok. Bilo je tu i ekvadorskih banana, limuna i ananasa. Kivi tih godina još nije zalazio na štandove napravljene od betona uglačanog svakodnevnim trenjem drvenih gajbica, velike metalne vage sa mnoštvom tegova i od masnog papira od bureka il parizer salame.

Iza njih nalazili su se metalni štandovi na kojima se bjelasao sir i ostali proizvodi od mlijeka.
Ispred samog ulaza u pijacu poluilegalno godinama su stajali improvizovani metalni štandovi sa posebnom vrstom robe. Upravo onakvom kakva je jedino i mogla da me interesuje. Štandovi sa igračkama. Te štandove držali su Romi. Njih dva ili tri ovisno o dobu godine bili su svakodnevna destinacija koju bih obilazio na putu od škole do kuće i nazad. Dva puta dnevno vršili smo gotovo čitavu inventuru dnevnu. Gotovo da smo sve znali napamet.

Jedan od vlasnika tih štandova bio je i Ferid, ali su ga svi znali kao Košut.
Među nama djecom Košut je bio sinonim najvećeg rahatluka i potajnih želja koje bi ostvarili kakvim dobitkom na lutriji. Gotovo svaki razgovor o igračkama započinjao bi „kod Košuta“...

Košut je bio oniži Rom velike okrugle glave sa velikim debelim naočarima.
„Razlaz djeco. Nemojte mi ćerat mušterije badava.“-mrzovoljno bi nas tjerao čim bi vidio da od naše kupovine nema ništa.

Osjećao je on tu svu važnost koju može da ostavi jedan prodavač igračaka. Često bi se čak i cjenjkao ukoliko je postojao i gram šanse da neko od nas kupi igračaka.
„Eto ta tri pištolja, svaki po sedam.  Tri puta sedam dvaest i osam, a ja vam dam za dvaes i pet.“-pogodba je bila pred nama.
„Ali čiko. Tri puta sedam je dvadeset i jedan.“-kočoperio sam se matematikom.
„Šta ti mali znaš šta je trgovina. Il kupuj il briši da ti ne bi vezo uši na mašnu.“-tobož ljut na nas odmahivao je glavom .
„Pa tako sam i sam reko.“-rukom je povlačio šešir na glavi, a jednim okom je pogledavao na ćevapdžinicu kod Faje.
„Ajde, ajde, sikter. Nemam se ja kad sa vama preganjati.“-pogleda nije skidao sa pecane u kojoj se mlado jagnje okretalo na ražnju.

Ispruži ruku pred sebe tako da se rukavi kaputa malo povuku unazad te pogleda na sat.
„Ćaća ga njegov. Šta je tolko otego.“-miris jagnjetine je prosto parao nosnice.
Debelim prstima kako kobasicama obuhvati nos koji ga je zasvrbio od tolike divote te onda dlanom pređe oko usana kao da se netom omrsio gladeći bradu.
Nervozno je šetkao stalno nešto mumlajući i izvirujući na pecanu.
„Bilo je i vrijeme. Alal ti ćufta!“-gotovo poskoči kao i njegov želudac dok je gledao kako Faja skida ražanj sa pečenim jagnjetom.

Svakodnevno bi ponavljao ritual. Negdje oko pola jedanest kad bi Faja skinuo jagnje sa ražnja uspremetao bi se Košut kao da su ga svi mravi ovog svijeta baš u taj čas posjetili. Nije mogao odoljeti mirisu jagnjetine.  Sa Fajom je imao mali dogovor, čvršći nego dogovor sa Jalte. Naime svaki dan kad bi radio osim nedjelje od Faje bi uzimao jagnjeću glavušu za doručak. A upravo je bilo vrijeme za to.
„Hoće li valjati?“-pred njim u veliki masni papir Faja je pakovao vrelu glavušu.
„Kad nema bolje, valjaće i ta.“-i već u tom momentu počinjalo je njegovo uživanje u gastronomiji.
Vreli zamotuljak je vješto prebacivao preko dlanova dok se žurio za štand.

Nakon što bi otvorio papir sa zamotanom glavušom raspričao bi se sa njom kao sa kakvim poznanikom.
„Oklen si da mi je znati kad tako miršiš. Neka, neka tebe, samo polako. Ima Košut vremena.“-divanio bi joj kao najmilijem.

U vrijeme pauze mnoštvo radnika je žurilo na pauzu da nešto prezalogaji. Među njima opštinari su bili nekako najagilniji, a među njima i Malik na kojem se odmah dalo vidjeti da mu je hrana mnogo više nego ostalim smrtnicima. A ne kažu džaba da su buce nekako uvijek spremnije na šalu i humor pa tako to bi i sa Malikom.

„Neće to valjati Košute. Nije to dobro. Eno već se polako priča opštinom kako se stalno žališ na pijačarinu i dadžbine, a ovamo svaki dan se pečenje jede. Vidi to narod moj Košute.“-već je Malik imao novi štos o kome će se pričati par dana nakon toga.
„Ma ko to priča?“-ko oparen skoči Košut ne prestajući prstima čopati ne baš bogatu mesom glavušu.
„Kako ko. Ne pričam ja. Priča narod. Eno ti Desana. On je to pričao.“-Malik je potpalio fitilj i već se polako odmicao na sigurnu udaljenost.

Nakon par trenutaka pored štanda izbi i sam Desan. U ratu ranjen u nogu, pa je uz pomoć štapa hodao i na jednu nogu hramao.
„A jel ti kljapo kljapavi. Šta ti imaš da gledaš što mi Cigani jedemo. Šta tebi smeta što ja svaki dan po dvije kile mesa jedem.“-glasom koji je odzvanjao Košut iznenadi i samog Desana čovjeka nesklona  takvim pričama i još manje smicalica.
„Ma kloni me čovječe. Nemam ja s tim ništa.“-branio se nastavljajući da ubrzava korak da što prije umakne od razljućena Košuta.
„Ti ćeš meni brojati zalogaje.“-nevoljko je završavao prepirku i ponovo se prihvatao posla oko već dobro očerupane glavuše.

Još neko vrijeme je glasno mumljao tobož ljut stalno ponavljajući jedno te isto i ponekad dižući ton naglašavao dvije kile jagnjetine koju jede svaki dan.
Pored njega se odnekud pojavi i Sajo koji je takođe držao štand pored njegovog, ali nije uhvatio srž problema.
„Šta bi Košute.“-upita ga.
„Kako šta. Šta koga briga što ja jedem tri kile jagnjetine. Kljapo, kljapavi.“-u trenutku pred komšijom poveća za još kilu pečenja tek da mu pokaže da bolje radi i živi od njega.

Malik se iznova smijao smicalici koju će po ko zna koliko puta ispričati za stolovima u opštini.
Pijaca bi nakon toga nastavila istim tempom da živi. Mjesto na kojem se ruralno stapalo sa urbanim. Mjesto gdje su novac i roba sami krojili ekonomiju mimo svih berzi i recesija.  Tržišna ekonomija nije bila toliko komplikovana kao danas. Nije bilo računara, registar kasa i sličnog, ekstra profita i PDV-a, ali jagnjetina je itekako mirisala.

„Kad smo mi Cigani jeli džigericu tako se i zvala, a kad gospoda sjede da jede odmah su to jetrice. Dok smo droba jeli, nije ni imao ime a sad kad ga jede gospoda ga krsti u fileke.“-rezonovao je Košut kretanja svjetskih tokova u gastronomiji.
Kako god. Ispod kišobrana šarenih, neke se stvari jednostavno nisu dale izmjeriti. Kila gore, kila dolje. Važno je trgovati.



Pozdravlja Vas mandrak72, nakupac neomaštene misli i revera kao nekad.