Budim se. Pružam ruku i u mraku napipavam svoju dnevnu masku. Zaista može čovjek olako da pomisli kakve veze ima, dnevna ili noćna. Sve maske su iste.
Nije baš sve tako lako po sistemu crno – bijelo, noć – dan.

Evo na primjer ta dnevna maska, liči ona na noćnu. To ne poričem. Tu su oči, nos, usta. Brkovi da ne zaboravim na njih. Ima sve to i na noćnoj, ali ova dnevna je mnogo premazanija.
Noću hrčem. Da. I uopšte to ne krijem. Uhvatim sebe ponekad dok još nisam usnuo kako hrčem. Onako lagano i tiho s početka, a onda kao kakav epski guslar guslam li guslam.

„Ne hrči.“
„Dobro neću.“- rekoh, kao da se ja tu nešto pitam.

Zastanem par trenutaka i opet isto. Prvo sitan vez. Cika – caka, cika – caka. Kao singerica. Vidim nema reakcije, a ja malo pojačam. Neka, niko me ne čuje. Svi spavaju sem mene. Ja hrčem.
Za sebe. Za dušu.
Osluškujem.

„Dobro je.“- pomislih te još jače zarozah.

Ispunio ja sobu kao kakav solomaher pa farbam li farbam zidove. Opustio glas i pjevam sve u šesnaest. Jesam li možda već negdje rekao da ne volim taj broj. Da sam kojim slučajem izmišljao brojeve, kunem se da ga se ne bih ni sjetio. Možda bih ga turio tamo negdje za kraj. Ono kad više ni brojanje nema smisla.

„Hoćeš li ti već jednom prestati da hrčeš ili se tornjaj iz sobe.“
„Da, evo sad ću. Samo malo.“- složih se i slagah bez imalo srama.

A sa dnevnom maskom ne bi to tako išlo.
Namaknuh je na lice. Kiseo osmijeh.
Još se nije ni odmorila i nimalo nije bila zadovoljna što je i na nju stigao red.
Bunila se, kočoperila. Zijevala kao poslanik u Skupštini. Jel se Skupština piše velikim ili malim slovom? Sve se nešto kolebam, a maska neće da sarađuje. Ja mislim da je Skupština nešto veoma veliko i važno i da je to mjesto gdje se o svemu pametnom pametno zbori, pa bi trebalo da se turi veliko slovo.

„Brkaš Zeptere, pardon lončiće.“- ne dade se dnevna maska.
„Možda si mislio napisati Suština. Ona se piše velikim slovom. Na početku, na sredini i na kraju. Suština, kako to zvuči.“- zagleda se dnevna maska negdje pred sebe.

Gledala je u mrak.
Nekoliko trenutaka sam joj pustio na volju.

„Kakva suština?“- namjerno izrekoh suština malim slovom.
„Koji si ti konj. Ne mogu da vjerujem. Još uvijek ne mogu da shvatim da ti kao nešto pišeš i da Suština pišeš malim slovom. Hajde da si još u nekom uzrastu kada ti pantalone brzo okraćaju, da nos brišeš rukavom, ali ti čovječe, omatorio, okrakatio, obrkatio. Konjino matora.“

Baš sam konj. Šta mi je trebalo da se s njom bakćem u sred noći. Mogao sam lagano da se izvučem kao prdež iz gaća i sa ćebetom izađem iz sobe u dnevni boravak i nastavim moleraj. Epsko opjevavanje i razgovaranje.
Mogao sam kao uvijek da odložim i pametovanje. Lijepo kažem sebi.

„Neka konju. Ima vremena, kud si upro sivonja?“

I nikom ništa. Svi vuci siti i sve ovce na broju. Mogao sam da brojim ovce sve u šesnaest. Jesam li rekao da ne volim ovaj broj? Nema veze. Skupo su nas koštale sve greške u našem šesnaestercu, a i u protivničkom nam ništa ne polazi za nogom. Mogao sam i danas oko podneva sve ovo da napišem, ali ne bi išlo. Ma jok.
Prvo bih to odložio za kasnije. Možda u četrnaest, petnaest časova. Šesnaest možda. Eto ne bih to ni uradio u šesnaest časova. Ne bi ni kad bi me vuci izjeli. Jer ja, ja sam tak´i čo´ek.

Svučem ja tu dnevnu masku. Noćnu ni ne gledam. Ne prilazim.
Pogledam na sat.
05:43
Ni tamo ni ovamo.
Međ´ javom i međ´ snom.