Godine malih zadovoljstava minule su netragom. Godine kad smo svi imali malo, ili bar približno isto sad mi djeluju nestvarno. Kao bajka.
Ona naša dječija. Bajka koju smo iščitavali svaki dan sa istim žarom i zadovoljstvom, mada smo unaprijed znali da će Snježana ostati živa, da će mladi zgodni princ spasiti usnulu princesu, da će i nakon nestanka čarolije princ uspjeti da pronađe svoju Pepeljugu.
Tako je bilo i tada.

Jednog kišnog dana bajka je ušla u moj život. Do tada najveća.
Neobična družina ušetala je u moj život.
Tražili su izgubljeni dom, znanje, srce i hrabrost.
Ponudih im svoj dom. Prihvatiše.
Ponudih im sve svoje ocjene i slikovnice. Prihvatiše.
Ponudih im svoje srce. Prihvatiše.
Ponudih im svoga psa da ih pričuva. Prihvatiše.

Ipak drugog dana Doroty, zaplaka. Zahvali mi se na  gostoprimstvu i ljubaznosti, ali ipak je odlučila da potraži svoju kuću. Tamo je čekaju. Tamo joj je srce, školska torba, tamo se ničega nije bojala.
Toto je veselo skakutao oko Doroty dok se polako gubila na horizontu.

Strašilo se zahvali. Kod mene mu je bilo lijepo, ali moraće se sam potruditi. Negdje će već naći slikovnice i učene knjige. Dadoh mu Ježevu kućicu. Zagrlio me. Mahnuo mi je na odlasku. Naučio je prvu lekciju.razmišljao je svojom glavom.

Limenko odluči da ide. Nije mogao prihvatiti moje srce. Veliko je. Naći će on svoje srce. Isto tako veliko. Nisam mu ništa rekao. Dugo mi je mahao dok je odlazio. Imao je on srce doduše metalno, ali ipak srce koje mu niko ne može oduzeti.

Lav vidno ohrabren vidjevši da niko nije odustao od puta i nauma odjuri za njima. On je hrabrost pronašao onog momenta kad je odlučio da nastavi svoj put samo toga nije bio skroz svjestan. Saznaće ubrzo.

Tih godina i ja sam bio na tragu, srca, hrabrosti. Saznanja i vlastitog puta.
Tražio sam čudo.
Čudo se dogodilo.

Padala je kiša. Otac je toga dana došao ranije sa posla.
„Ustani. Hajde da nešto vidiš.“-pozvao me da nešto vidim.

Pojurio sam za njim. Sa vanjskih vrata ugledao sam malog Limenka.
Bio  je malen i zelene boje. Odmah mi se dopao. Istrčao sam napolje. Obilazio sam oko njega. Odmah me je poznao.
„Zdravo.“-gledao me je tužno sa onim svojim velikim okruglim očima.
„Živ ti meni bio.“-ponudih mu ruku.
„Kako se ti pravo zoveš“-upitao sam ga.    
„Zastava 750, ali svi me zovu samo Fićo.“-predstavi se meni.

Toga dana počelo je naše druženje.
Komšije su sumnjičavo vrtili glavom, rodbina je gledala s prezirom. Prijatelji i majstori su nipodaštavali moga Fiću.
Ali bajka je počela.
Iako sam znao da će da se kvari, nisam prestajao da ga bodrim.

Nismo otišli na Grmečku koridu iako sam jako želio.
Ali su naša putovanja bila ko iz bajke.
U malenom automobilu otac, majka, sestra i ja.
Nimalo tijesno.
Prozori na automobilu mali.
Širok vidik.
U automobilu prijatan miris.
I danas ga osjećam u nosu. Takav ne postoji.
Nije bio skupocjen ali smo ga pazili.

Kad je ujak pokrivao kuću samo je Fićo pokazao da ima srce i dušu. Svi junaci nikom ponikoše. Mnogobrojna rodbina samo je mogla da pješaka pređe zadnjih trista metara i da nam nemoćno gleda u leđa.
Fićo je toga dana pobijedio sve zapadne proizvođače automobila. Pobijedio je sumnju u srčanost.

Pamtim još uvijek registraciju PD*463-71. Toliko mu dugujem.

Čupave presvlake i male brisaše. Okrugle zvučnike i svu onu radost koju nam je predstavljao tih godina.
Od njega naučih da nije bitno pakovanje. Srce ili imaš ili ne. Duša se ne kupuje.

Otišao je davno iz moga života. Nije sve odnio.

Pozdravlja Vas mandrak72 kolekcionar čežnjivih pogleda na mali porodični automobil koji nekad samo naš bejaše.