Pozdrav ko pozdrav. Uputimo ga u skladu sa dijelom dana kad ga isporučujemo. Najčešće ga uputimo, a da se i sami ne zapitamo kome je dobar, meni koji ga plasiram ili onom kome je upućen. Pozdrav je postigao vrhunac pro forme.
Dobro jutro. Otkud znamo da je dobro, netom započeti dan ostavlja prostor za mnogo čega lošeg. Pa zar kod nas vječitih kalkulanata sve ima bar najmanje dva značenja. Pa zar se po jutru dan ne poznaje, pa zar se prvi mačići u vodu ne bacaju.
Dobar dan je možda počeo dobrim,a možda i ne tako dobrim jutrom. Ako mu je u tom dijelu dana i bilo dobro, ne možemo reći dobar ako je i najamnji dio jutra bio loš da je dan dobar.
Dobro veče neko reče. Slažem se da veče i može dobro biti, ali opet ono od maloprije ako je samo najmanji dio dana..........bio loš kako veče može biti dobro.
Ja bih radije kad bi umjesto pozdrava rekao kakvo mi je jutro bilo npr. Loše jutro! Vjerujem da da bi poznanik, prijatelj, komšija shvatio trenutak i ne bi postavio suvišno pitanje npr.Šta se radi! Pa pobogu ako mi je loše jutro šta bi pametno i moglo da se radi osim traženja načina da kako tako dan dovedemo u pozitivu.
Teško jutro i još teži dan bi bio pozdrav koji bi značio, ma komšo pusti priču nisam dobre volje. To bi bio kulturan način da ponekad izbjegnemo razgovor koji bi možda zbog lošeg raspoloženja mogla da pokvari neka teška neplanirana riječ.
Eto toliko o pozdravima. Varijacije i mogućnosti su beskrajne, naše je da ih sami oblikujemo ovisno o situaciji.
Ja bih za ovo jutro rekao „Kako grozno jutro“, Koji šugav dan“, a za večer ne znam još adekvatan naziv. Bilo bi rano sad dati procjenu. Do ovog momenta ništa mi nije polazilo za rukom. Umoran sam od jutarnjeg „Dobrog jutra“.
Dobar dan je ono što bih želio čuti iz vaših usta da vas kojim slučajem prepoznam i da vas sretnem u bilo koje doba dana na bilo kom mjestu.